ИСПИТ ЈЕДНОГ ДРУШТВА – РЕСОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ОСУЂЕНИКА
Свакако једна од најзначајнијих карика ка поновном укључењу у друштво сваког бившег осуђеника је његово запошљавање, односно могућност да радом издржава себе. Ова категорија људи спада у теже запошљиве према категоризацији институција које се баве тражењем посла.
Законска регулатива не обавезује послодавце да запошљавају кажњавана лица, тако да то остаје и надлежности послодаваца, било да су државни или приватни. Соња Мирић Младеновић, директорка Завода за запошљавање који покрива област Браничевског округа каже да Завод нема, нити може да има увид нити о послодавцима, нити о лицима која запошљавају:
-При пријављивању на Завод, незапослени прилаже личну карту, документацију о завршеној школи, односно стручности, матични број, адресу и број телефона ради контактирања. Улога Завода је да спаја послодавце и оне који траже посао и при том, подаци о националној, верској припадности, брачном стању и сличном, се не траже, нити Завод има увид у то. Зато и немамо ни евиденцију која би потврдила да је неко изашао из затвора, нити да ли се запослио и код кога.
Државне институције при запошљавању новог радника углавном траже потврду да лице није осуђивано, а њу издаје надлежни суд. Једноставно речено, та врата за осуђенике који су одслужили казну су затворена.
Код приватних послодаваца, ситуација је другачија, каже Соња Мирић Младеновић:
-Овакву врсту уверења приватни послодавац може, али не мора да тражи. Када их ми спојимо, о осталом се договарају и лице које тражи посао на захтев даје личне податке. Зато Завод за запошљавање и нема података да ли неко од послодаваца прима у радни однос осуђивана лица или не. Можемо само да претпоставимо да је било појединачних случајева запошљавања бивших осуђеника.
Устав и право на рад
Када је реч о праву на рад, Устав Републике Србије, у члану 60, јемчи право на рад, у складу са законом. Свако има право на слободан избор рада. Свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места. Било која особа које изађе из казнено-поправне установе, будући да је одужила свој дуг друштву кроз санкцију на коју је била осуђена, равноправна је са свим осталим грађанима Републике Србије у погледу права на рад и у погледу једнаких услова за заснивање радног односа.
На основу различитих, често и произвољних одредби Кривичног законика које говоре о основама за тражење података из казнене евидеције, скоро редовно се захтева од лица која заснивају радни однос или су се јавила на конкурс поводом заснивања радног односа да доставе доказ о својој осуђиваности, односно неосуђиваности.
Државна политика која се односи на запошљавање ове категорије становништва доприноси недостатку мотивације послодаваца који се ипак одлуче да запосле бившег осуђеника или осуђеницу.
ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ
Интеграција бивших кажњеника у ширу друштвену заједницу није могућа без укључивања те заједнице, односно целовитог система. Неопходно је улагати у што успешнију реинтеграцију бивших осуђеника и осуђеница у социјално окружење, јер се тиме активно доприноси превенцији криминала, што је друга страна медаље при њиховом запошљавању. Део припреме за поновно укључење ради повереничка служба. То између осталог подразумева и препознавање бивших осуђених лица као осетљиве групе која је у ризику од сиромаштва и вршења новог дела, па им се гарантује одређена врста помоћи. Тренутна пракса у Србији је таква да се за сва осуђена лица, која напуштају заводску установу, предвиђа само једнократна новчана помоћ. Таква помоћ не пружа никакву сигурност бившем осуђеном лицу, па је изостанак шире и систематичније подршке ризик за чињење новог кривичног дела. Повратништво је веома честа појава. Стручњаци кажу да је то карактеристика за земље са недовољно дефинисаном политиком социјалне реинтеграције осуђеника.
Милан Митић, економиста:
-Када изађу из затвора ти људи не треба да се врате у окружење које их је и навело да се баве криминалом. Било би добро да се организују неке фирме које ће држава субвенционисати да би запошљавали бивше осуђенике да не би поново почели да се баве криминалом и то би требало да спречава дискриминацију тих људи.
КЉУЧНО ЈЕ ЗАПОШЉАВАЊЕ
Закључак је с тога да је запошљавање кључно за успешну реинтеграцију бивших осуђеника. Оно, поред новчаних примања, обезбеђује и одређену структуру друштвеног живота и дневну рутину, испуњава време, даје шансу за проширење социјалних контаката и укључивање у заједницу са другим појединцима. Због тога је запослење врло важан сегмент, јер бившим осуђеницима даје шансу за нови почетак и равноправан статус у друштву. Бивши осуђеници могу имати низ психолошких проблема попут депресије, при чему их страх околине води у стигматизацију и затим, повратништво.
Финансијска независност и зарађивање средстава за живот на легалан начин кључни су за спречавање вршења нових кривичних дела.
Један од проблема када је реч о немогућности запошљавања лица која су била претходно осуђена на казну затвора су, низак ниво образовања, недовољно претходно радно искуство, ранија осуђиваност, али и недовољна мотивација.
Чињеница је да део становништва који има криминални досије или се налази у казненој евиденцији, има ограничене могућности за запошљавање у многим делатностима и бављење одређеним занимањима. То се односи како на особе које су осуђене на казну затвора, тако и на особе које нису извршиле прописану обавезу па им је казна замењена казном затвора. Такође, појединцима са кривичним досијеом често је ускраћено добијање одређених професионалних дозвола за обављање појединих делатности.
С друге стране, послодавци често избегавају да запошљавају појединце који су одслужили казну затвора или су били осуђени за неко кривично дело, уз претпоставку да његово раније понашање говори о мањој продуктивности или непоузданости.
Ставови опште популације полазе од претпоставке “једном криминалац, увек криминалац”, а тиме су бивша осуђена лица трајно обележена као потенцијални починиоци нових кривичних дела.
Бивши осуђеници се као осетљива група на тржишту рада не виде, иако спадају у теже запошљиву категорију, нити се њима бави експлицитно Национална стратегија запошљавања.
Д. Деурић
