У склопу обележавања седам деценија Извиђачког одреда „Млава“ у Петровцу је приказан докуменатрни филм настао минулог лета у походу извиђача од Ждрела до Треста дугом 20 километара. Аутор остварења који је веома емотивно прихваћен од већине присутних је Радослав Раде Московлић, филмски и телевизијски редитељ, рођени Петровчанин, од детињства и сам припадник Одреда.
Захваљујући професионалном опредељењу, наш саговорник је читав радни век провео у Телевизији Београд а најзначајнија остварења реализовао у Редакцији документарног програма из које је као један од уредника пре пар месеци испраћен у пензију. Уз више стотина пројеката, посебан акценат оставио је креирајући емисије о обичним људима које су трагична дешавања на просторима бивше Југославије попут сламчице на кошави носиле непредвиђеним стазама остављајући горак траг и вечите ожиљке на души.
Сусрет са Радетом у први план је ставио несвакидашњост презимена Московлић:
– Презиме је потекло од мог претка Јована Москова који је из Русије са двојицом браће дошао у ослободилачке ратове од Турака. Све што о њему знамо је да 1825. од кнеза Милоша за заслуге бива ослобођен пореза и кулука а ја деценијама покушавам да дођем до још неког податку о њему, говори Радослав који је рођен 1956. године у породици Оливере и Марка и одрастао уз сестру Иванку, професорку петровачке Гимназије.
Са поносом се сећа предака, прадеде Марка и деде Животе који су оставили траг у грађанском миљеу средишта млавског среза. Прадеда је био председник општине, деда солунац, члан Црквене општине, власник Млавске штедионице, гвожђаре. Током Другом светског рата већина Московлића била је у Млавском партизанском одреду. Стриц Раде је након Бањице страдао на Сајмишту док је стриц Драган преживео Сајмиште, Бањицу, Немачку и Норвешку, вратио се а шездесетих година био посланик у Савезној скупштини.
БАЈКОВИТО ОДРАСТАЊЕ И ИЗВИЂАЧКИ ЖИВОТ
– Одрастање током шездесетих година за мене и другаре је бајковито. Петровачка варош била је пандам било којој француској: адекватан спој старе и нове архитектуре, корзо, на бандерама звучници са музичким пасажима. Људи су се дружили, уз наклон поздравали једни друге, а и само окружење давало је посебну нит. Чиста Млава на чијим обалама је лети било и по хиљаду купача од којих су многи долазили из других крајева земље и остајали данима на одмору. За нас децу посебан догађај био је воз Ћира који је саобраћао до Горњака, а ми трчали и узвикивали машиновоши да пусти пару која нас је обасипала. Моја породица живела је у центру, на месту где је деда имао гвожђару, а посебна атракција било је двориште препуно занимљивог отпада – од оружја које је потицало још из Првог и Другог српског устанка, до ауто гума од којих смо правили тврђаве, сећа се Московлић који је као шестогодишњак у Горњаку први пут видео извиђачки табор и просто заљубио у тај начин живота.
– Као осмогодишњак учланио сам се у Одред и почео да логорујем. Били смо као мали Робинзони, али је наш боравак у природи био контролисан. Од старешина смо уз савладавање живота у природи усмеравани позитивним погледом на свет са циљем да будемо бољи и корисни у сваком погледу, објашњава саговорник који је деведесетих година иницирао обнову Извиђачког одреда „Млава“.
Током основне школе и гимназије Московлић се усмеревао у правцу друштевних наука.
– Био сам од деце која воле да читају и често сам био у библиотеци, али сам у биоскопу „Дело“ редовно гледао сваки филм. Гимназија је била важна у усмерењу посебно од професора Бранка Лазића. Све то је утицало да се определим за једно посматрање живота које је уметничка трансформација и преношење емоција и идеја кроз литературу а касније и кроз објектив камере, говори Раослав који схвата да није све у партизанским и вестерн филмовима, већ да је живот могуће приказати у форми која је јако блиска ономе што живот заправо јесте.
ОД ДИПЛОМСКОГ ДО ОЗБИЉНОГ ДОКУМЕНТАРНОГ РАДА
Московлић по гимназији уписује режију на Факултету драмских уметности, а имајући у виду да је школовање редитеља коштало колико и школовање пилота млазњака сматрао је то дугом који на неки начин мора и да врати друштву које му је то и омогућило.
– Након дипломског играног остварења „5000 метара са препрекама“ у Школској редакцији РТС-а радим путописне емисије о природи које су ми биле блиске из времена извиђаштва: Шар планина, језеро Палић, Бока Которска а само један филм о суром орлу снимали смо две године! Уследио је и серијал о кулурно историјским споменицима, међу којима сам режирао емисије о манастирима Сопоћани, Ђурђеви ступови, Новој и Старој Павлици…Тако сам се приближавао документарном програму, сазнајемо од Радета који у овој редакцији остварује на стотине емисија у серијалима који прате дешавања на нашим просторима, попут „Деца из колоне“, „Трагом деце из колоне“ са циљем да прикаже борбу и патњу нашег народа.
– Један од филмова је „Милосрдни анђео“ а после је дошло време када сам наставио емисијама о људима који су преживели Јасеновац и Матхаузен. Радио сам и пројекте Дечије редакције, попут серије „Вечни сјај детињства“ као две евровизијске емисије „Девојчица с` трубом“ и „Успон“, о извиђачима, које је видело десетине милиона деце.
Својим радом одужио се и родном крају: о перовачким извиђачима реализовао је пар емисија али и две о Пожаревцу: „Некад и сад“ и „Град и музика“ о Музичкој школи „Стеван Мокрањац“, а о томе шта као „млади“ пензионер ради ових дана каже:
– Тренутно пишем два сценарија али ван области којом сам се бавио. Реч је о играним филмовима, један о догађајима и искуствима људи из бурних времена рата и након њега а други је футуристички којим желим да докажем да је рачурска технологија ипак у рукама човека. У кућном окружењу оформио сам простор за телевизијску монтажу, тако да нећу запосавити редитељске активности, а у свему имам велику подршку ћерки Настасије и Таре чија ме љубав носи на крилима нових идеја, каже Московлић и закључује:
– Када човек из моје бранше прође период службовања он мора кроз уметничку трансформацију да остави још по нешто будућим генерацијама. Ја сам сада на том путу.
Влада Винкић