Својевремено сјајног играча, још бољег тренера и данас уваженог одбојкашког стручњака Радомира Величковића, кога у Великом Градишту знају као Раде Чука, посетили смо у стану који се у граду на Дунаву налази у центру преко пута поште. Фотоси и безброј признања говоре о каријери која траје готово шест деценија а папирологија на радном столу да активност нашег домаћина чини више сегмената.
– Као шеф стручног штаба и спортски директор Одбојкашког клуба „ВГСК“ током преподнева одрађујем администрацију. Око пола три сам у хали Гимназије када почиње тренинг пионира који води Бата Живковић. То је битан део дана, јер заједно пажљиво пратимо децу и уочавамо ко би од њих могао да дође до сениорског тима. Увече је тренинг првог тима који води Дејан Милановић и са њим усмеравам рад, јер није битан само резултат на следећој утакмици већ да играчи трају дуже од две или три сезоне. Око пола девет завршавам спортске обавезе и долазим кући јер ме већ ујутро чекају исте обавезе, објашњава Величковић како му протиче пензионерко-радни дан.
Радомир је рођен у Петровцу на Млави у породици Стојадина и Наталије Величковић, одрастајући уз млађу сестру Радмилу. Природа очевог посла допринела је да се Величковићи преселе у Пожаревац, а те године детињства Раде је најчешће проводио на вашаришту, преко пута кога је у улици Васе Пелагића становао. Боравак у вароши под Чачалицом и похађање школе Доситеј Обрадовић није дуго трајало јер очева служба породицу Величковић одводи у Велико Градиште. Нова средина, ново друштво али и нове игре. Наиме, на свега десетак метара од куће крај парка, налазило се одбојкашко игралиште које бива место дружења и игре а малог Радета пребацивање лопте преко високо уздигнуте мреже магнетски привлачи.
-Одбојка ми је била интересанта, а и родитељима је било важно да им будем пред очима. Живо се сећам шљаке на којој се играло, а највећи проблем биле су кише након које нестају окречене линије а остају баре. Ми смо најчешће били задужени да очистимо баре и додамо шљаку и наравно – поново исцртамо контуре игралишта, сећа се Радомир Величковић и додаје да су те клинце 1965. године уочили искусни одбојкаши Пера Познановић и Милован Лазић Даба „узевши их под своје“.
ОД ЗОНЕ ДО ШАМПИОНСКИХ ВИСИНА
-Прво такмичење моје генерације била је Београдска зона после чега улазимо у Српску лигу. Након две године већ стасавамо И улазимо у Другу лигу Исток. Током 1970. године у „ВГСК“ долази активни Звездин играч Боричић да нас тренира и ради са нама. Као најбољи у поменутом рангу 1974. године „ВГСК“ улази у Прву савезну лигу тадашње Југославије. У међувремену долазе Влада Трифуновић, Мишко Митић, Бане Ђорђевић, Ненад Ђорђевић а потом се прикључују Лукић и његова генерација а тим иде узлазном линијом, што остаје забележено у спортској историји, сећа се Величковић који као сениорски играч паралелно почиње да тренира јуниоре који 1977. у Сиску постају прваци СФРЈ испред „Сиска“, загребачке „Младости“ и „Црвене звезде“.
-Како сам у Загребу завршио тренерку школу, редовно ишао на семинаре и стручне скупове, усавршавао сам се и у овом сегменту одбојке тако да након активног играња и рада са јуниорима 1979. године преузимам рад са првом екипом, вели саговорик и додаје:
– Сезоне 79/80 „ВГСК“ осваја Државно првенство и стиче право да игра у Купу шампиона Европе. Успешно се пробија до полуфинала, али у полуфиналу „Динамо“ Букурешт нас добија и као гост и као домаћин који у финалном Купу у Шпанији побеђује и постаје првак Европе, сећа се Величковић овог периода који почетком осамдесетих година у Градишту окупља нове снаге међу којима су Боба Ковач и Јоца Марковић, а сопствени тренерски рад у пожаревачком „Младом раднику“.
Пожаревачке одбојкашке године Величковићу дају шансу да играчима пренесе сва тактичко техничка знања, што доприноси великим успесима јуниорском и кадетском тиму „Младог радника“, међу којима и шампионска титула Југославије. По повратку у Градиште наставља рад са пионирима и кадетима који такође нижу врхунске успехе, а са постојећим снагама формира нови тим сениора који враћа стари одбојкашки сјај. Иначе, Величковић је председник Одбојкашког савеза браничевско-подунавског округа, а низ година води Камп младих и преспективних одбојкаша у Караташу где се врши слекција најбољих за даље такмичење.
ДЕЦЕНИЈА ПОЗИТИВНЕ СВАЂЕ
Када се у Великом Градишту помене име Радомир Величковић, многима је познато али ако се дода Раде Чука, тада се тачно зна ко је у питању:
-Једном као млад играч на тренингу пуцам пенал из 3 метра свом снагом и жаргонски гласно изговорим: „Гледај како сам зачукао лопту“. Сви су почели да се смеју, али су већ следећег дана почели да ме зову Чука. И тако, остаде надимак до данас, каже Раде и додаје:
– Много тога је у сећању, утакмица, признања, лепих тренутака, али најдуже се памте анегдоте. Како сам читав спортски век провео уз Милована Лазића Дабу, радећи са Младим радником десет година смо свакодневено путовали у Пожаревац. И тада у колима два пута се посвађамо до Пожаревца и два пута до Градишта. Пуца ауто од вике и да нас је неко чуо, помислио би ко зна о чему је реч. Међутим, свађе су биле позитивне, јер је расправа увек била око тога који играч шта, како и колико треба да ради да би достигао сопствени максимум. То је трајало деценију, али у циљу квалитета на терену, а Даба и ја смо до данас остали сјајни пријатељи, сећа се уз осмех Раде.
Неизмерну подршку нашем саговорнику који је радну каријеру провео у Пограничној полицији, пружа супруга Милијанка. Са друге стране ту су и Радетов син Дејан и унучад Милица и Лука. Но, иако су уз оца, односно деку, нису пошли његовим спортским стазама.
– Живот постоји и после одбојке, тако да је битно да уз одбојку учи школа. И драго ми је да су сви играчи завршили школе, факултете и постали, просто речено-људи. Мени је одбојка најпре донела здравље и она је, речју, мој живот. Почињали смо на шљаци, а данас су ту хала Гимназије у којој тренирају пионири, хала на улазу у град где тренирају прва екипа и кадети а имамо и халу на Сребрном језеру. Град поседује изванредне услове за одбојку, али има велику подршку локалне самоуправе која препознаје значај спорта и поштује традицију одбојке која је прославила Градиште широм земље и Европе, закључује Радомир Величковић.
Влада Винкић
