2019-10-13T10:44:59+02:00 13. октобра, 2019. 10:43 |

СЛОБОДАН КОВАЧ: Одбојка у свакој пори живота

Велико Градиште је град на обали Дунава којим се деценијама уназад успешно вијоре две мреже: аласка и одбојкашка. Прва је опевана у песмама и преплиће се кроз рибарске приче а друга овенчана непрегледним низом успеха талентованих спортиста чија нит преплиће Србију, Европу, читав свет. Недалеко од реке која спаја стари континент и њене песковите обале на којој су многи као дечаци почели да пребацују лопту преко мреже не би ли касније озбиљно наставили да се баве одбојком у Клубу „ВГСК“, срећемо се са Слободаном Бобом Ковачем, прослављеним одбојкашем, тренером и селектором Репрезентације која је двадесет деветог дана септембра  заузела европски трон позлативши још једну страницу спортске историје Србије.  

 


   

Стицај животних околности који су непредвиви,  допринели су да је Боба Ковач рано остао без мајке. Како је отац отишао у Врбас, дечак је одрастао уз ујака и деду:  Слободана-Лолета и Божу Тошића. И одбојку, наравно.

Милован Лазић-Даба

-Даба (Милован Лазић) и Чука (Радомир Величковић) су заслужни што сам почео а потом били упорни да озбиљно наставим да играм одбојку – јер ми често није било лако.  Они су ти који су чак долазили код мене кући, инстистирали да тренирам. Просто су осетили да ће, можда, једног дана бити нешто од мене. Када се из неког разлога не појавим на тренингу, они су за неколико минута били на прагу куће са питањима: „Шта је било?… Зашто ниси дошао?…“ Не треба испустити још једну чињеницу: да ми подршку нису пружили ујак и деда, тешко да би ми данас били на овом месту и причали о одбојци.

  • Како сте у то време усклађивали обавезе у школи и одбојку?

Радомир Величковић-Чука

– У Великом Градишту, као граду који је подређен овом спорту, увек је све било добро. Директор школе Раде Живковић, када види да имам хемију код професорке Маре, пошаље теткицу на час, она уђе у одељење и каже: „Ковач,  одмах код директора!“ Ја устајем са места, другари шапућу: „Шта си то урадио?“… Зашто те зове директор?…“ Уђем код директора, а он мени даје новац и каже: „ Хајде оди до пекаре, купи ми бурек да те Мара данас не пита.“

Наравно, ово је било могуће док је Слободан Ковач био у Великом Градишту, граду спорта и одбојке, јер је доба по окончању школовања и одласку из „ВГСК“ доносило нове изазове и нове обавезе. Иако је стручни тим „ВГСК“ показао и доказао да и мала средина може поседовати квалитетан однос према раду, озбиљност у струци, пратити трендове и остварити врхунске успехе,  у већем граду и већем клубу све је за нијансу било строже.

УСПЕСИМА ДО – УСПЕХА

По окончаној средњој школи, наш саговорник уписује правни факултет, али није стигао до ове дипломе, јер животни пут увек пронађе занимљиве стазе.

– После Лазаревца и Мостара, сећам се доласка у „Војводину“. Уведени су тренинзи два пута дневно, као што је то била пракса на западу, тако да је било тешко ускладити факултет и одбојку, а прича о буреку тада постаје само  једна сјајна анегдота у сенци бројних обавеза, прича нам Ковач.

Чињеница да је увелико ушао у воде спорта и као примач сервиса крупним корацима хитао ка успесима, у прво време је одложило студије права. Уз клупске обавезе, улази у Репрезентацију са којом успешно ниже медаље на Медитеранским играма у Атини, европским првенствима у Грчкој и Холандији и олмпијадама у Атланти и Сиднеју. Ковач потом напушта студије права и опредељује се за Спортску академију на којој дипломира код професора Леона Лукмана. Стечено образовање омогућило је Слободану да се по играчкој каријери професионално бави теренерским послом не само у земљи већ и широм света.

У тренерске воде ушао је 2008. године у тиму „Радничког“ из Крагујевца, за који је претходно наступао као играч,  а клуб исте сезоне осваја титулу првака Србије. Када је о интернационалној каријери реч, својевремено је италијанску „Перуђу“ са претпоследњег места А2 лиге довео до три финала у најјачој конкуренцији, турска „Халкбанка“ захваљујући њему осваја две титуле и Куп, а руско „Белогорје“ Челенџ Куп. Ковач је предводио и репрезентације Ирана и Словеније: Ирана је био првак Азије док су Словенци освојили Другу дивизију Светске лиге 2017. У другој половини августа 2019. именован је за селектора Репрезентације Србије, а  остало је – историја.

                   Боба Ковач се клања шампионском  тиму Србије  

И ДАЦИ ТАТИНИМ И МАМИНИМ ПУТЕМ

Поменувши породични живот, Боби велику подршку пружају супруга Татјана и син Давиде, као и он њима.  Како и не би када су сви везани за одбојку. Наиме, Татјана Билбија Ковач је са екипама „Младости“ из Загреба и “Јединства“ из Ужица освојила седам шампионских титула и толико Купова. Са Загрепчанкама је 1991. освојила Лигу шампиона, а потом треће место на премијерном Светском првенству клубова у Бразилу, док је завидна и њена репрезентативна каријера. Давиде тренутно  игра за један италијански клуб, док од Ковача сазнајемо да је и Даци одбојком почео такође да се бави у Великом Градишту. Код Дабе и Чуке исто као и отац.

– У породици просто не можемо да разграничино остале активности од одбојке јер смо сви везани за овај спорт.  Наравно, ми се у породици јако добро разумемо, без обзира на обавезе. Ево ове године Тања је била неколико месеци код Давидеа у Италији, потом код мене у Русији.  То су за нас нормалне ствари које дају добе резултате у функционисању породице као јединственог тима, говори Слободан.

  • Имајући у виду мноштво обавеза које су вас дочекале по повратку из Француске, како ћете провести наредене дане. Конкретно, има ли шансе за мало одмора?

Сва ова светла позорнице, како би се у жаргону рекло, некако ми не одговарају. Али, због одбојке, морам да будем присутан не би ли колико–толико у овом тренутку искористио популарност овог спорта. Наиме, сутрадан ће се одиграти добра утакмица у фудбалу или кошарци и бојим се да ће се по мало заборавити на одбојку. Сада је на мени и мојим колегама из струке да анимирамо што више деце да тренирају одбојку. Од 1995. године до данас како мушкарци тако и жене у одбојци доносе нам толико радости и морамо да урадимо много тога да се анимирају и клубови и млади таленти.

  • Разговор за  „Реч народа“ снимамо у Великом Градишту и док смо се припремали за разговор, на десетине дечака и девојчица је искористило прилику да се фотографише са вама. Да ли то нешто говори, апропо реченице да је битно анимирати најмлађе у смеру одбојке?

– У Градишту то никада није био проблем. Видим овде у млађим категоријама су буквално – неприкосновени, због доброг рада, због добрих услова, нових хала. Овде су заиста сјајни услови. Безброј пута су ме родитељи питали у смислу: „Зове нас Звезда, зове Партизан, Војводина..“, а ја сам одговарао да немају боље услове у млађим категоријама него што имају у Великом Градишту. И бићу задовољан да тако и остане, јер Градиште је плодан расадник одбојке, закључује Ковач.

Влада Винкић