Сусрет са мојим саговорником вратио нас је обојицу у осамдесете године када је пожаревачка рок сцена доживљавала прави бум. Мноштво група, бројне свирке, Гитаријада на Лагуни, дружења у дискотекама, текстови писани на великом одмору, пробе у гаражама и подрумима … Било је то време када је место на музичкој сцени града изборио и бенд „MONALISA“, а девојчице заљубљивале у стас и глас Рената Хенца.
Рођен у Пожаревцу, Ренато је одрастао у породици Петра и Надежде, а уз брата Далибора и друштво из улице, највише времена проводио је уз хармонику којом стиче основно музичко образовање. Како га дирке овог инструмента нису дуго држале, кроз свет музике наставља свирајући гитару, bass git, удараљке… Као дечак смишљао је неке од својих будућих песама тако да је и овде увидео један од талената, а чини се да није било рок свирке у Пожаревцу на којој није учествовао. По средњој школи уписује Саобраћајни факултет, а све време успешно се бави одбојком. Ипак, музика и лепота безграничног маштања у свету нота очаравали су га далеко више, а студије лагано падају у засенак медијских послова у локалним радио и телевизијским станицама. И свуда је у првом плану био његов вокал.
– Гени су чудо, а ја имам ту срећу да користим само оне квалитетне. Наиме, моја мајка има сјајан слух и изузетан глас: певала је као млада и чак је на једном фестивалу радио станица победила али јој очух није дозволио да настави бављење музиком. То је само део приче, јер су моја тетка Јелена ( уметничко име Leandra Overmann) и бака Ђурђевка Хенц, односно Ђурђевка Overmann Чакаревић биле светске оперске звезде и сурови професионалци.
Ренато је имао ту срећу и привилегију да соло певање заврши у класи своје баке Ђурђевке која је била примадона Београдске опере и стални гост опера у Напуљу, Торину, Риму а уз певање бавила се педагошким радом.
Како си своје „позитивне“ музичке гене почео озбиљније да користиш?
– Озбиљно сам почео да се бавим музиком оног тренутка када сам зарадио први новац. Била је то забава са које сам у кућу донео суму која је чинила половину очеве плате. Толики новац је изазвао сумњу, тако да се првог хонорара сећам и по још једном, по мене неугодном разговору и догађају са оцем…можеш претпоставити о чему је реч – кроз смех говори Ренато.
– Лепа сећања ме воде у 1994. годину када сам на Фестивалу поп музике у Зрењанину добио изузетне похвале од Боре Дугића, ту су и Зајечарска гитаријада и награда публике, али и 1997. када ме је Леонтина позвала на Фестивал у Херцег Новом. Али, ја без свог бенда „MONALISA“ нисам хтео нигде… Чини се да сам много тога научио у тренутку снимања првог ЦД-а у студију „Green Wood“ код чувеног Кокана Јапанца. Снимање се одужило, а ја сам имао част да се упознам и дружим са Бобом Стефановићем, Мадам Пиано, Лесом из „Дел арно бенда“, Цимом из „Екатарине Велике“ и схватим да је музика више него озбиљан позив заснован на таленту, професионализму и бескрајном раду и усавршавању. Било би неправедно да овде не поменем човека који је мени и бенду много помогао. Реч је о Grhardu Krameru , ожењеном девојком из наших крајева. Наиме, он нас је чуо на неколико наступа и одлучио да финансира снимање. Требало је да то буде прво издање „CITY RECORDS“ – а, али десили су се рат и бомбардовање који све бацају у други план, сећа се Ренато.
Следећи сегмент у раду нашег саговорника био је позив за Фестивал у Италији „Ledjo di Kalabrio“. Још један стицај околности, овај пут позитиван, и можда, најсрећнији у животу, спречио је Рената да се окуша у иностранству. Два дана уочи одласка, рађа се прва ћерка Хелена, тако да одустајање од Италије и краћи прекид у наступима бива оправдан.
Чини се да си озбиљну пометњу код људи који прате твоју каријеру направио прешавши у „народњачке воде“?
– Многи ми то замерају, али ја сам борац и никада не одустајем. Овај сегмент ми је донео шири спектар и нова искуства, а једно од њих је наступ и награда за интерпретацију на „Моравским бисерима“ 2004. године. Потом почињем сарадњу са „Грандом“ која ми даје нова искуства и смерницу да посао којим се бавим наставим нешто другачије.
Како протиче твој типичан радни дан ?
– Почећу обрнутим редоследом, јер је за мене то типично: много касно лежем из разлога што идеје навиру тек када моје три девојке утону у сан. Управо тада се кристалишу емоције које доживљавам током дана и ноћу из претварам у песму и музику. Наравно, није свака ноћ таква, па се деси да у глуво доба само слушам музику. Понекад се идеја појави у сну а захваљујући савременој технологији одмах је пренесем у мобилни телефон! Веруј да је мој дан: Музика, добро јутро, Музика, добар дан, Музика, лаку ноћ и добар сан.
Да ли имаш неки хоби који није – музика?
– Наравно. Обожавам пецање и често идем у риболов. Чак сам недавно дoбио позив од аутора телевизијске емисије „Лов и риболов“ да учествујем у њој. Било ми је велико задовоство на снимању у Кладову и Текији.
Какав је наставак музичке традиције у породици Хенц?
– Старија кћер Хелена у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу похађа соло певање, док је млађа Дарија припремни разред исте школе. Као поносни родитељ истичем Хеленин таленат и труд, али и прве награде, лауреате, а надам се да ће истом стазом поћи и Дарија, каже Ренато. Мањина је супруга Јованка, по струци правник, али нас она осећајући лепоту музичког позива, изузетно подржава. Лично мислим да ни половину своје каријере не бих остварио на овај начин да није ње.
Твој животни мото?
– Самопоуздање и знање су кључ успеха.
Влада Винкић
Фотос: Приватна архива Р.Хенца