Дани када смо припремали разговор са Славицом Илић Живковић били су јој испуњени до последењег минута. Уз обавезе према једноипогодишњој ћерки паралелно је радила на изради једног потрета и једне иконе.
-Имајући у виду нешто другачије услове због мале Теодоре као и новог амбијента, јер тренутно стварам у стану, овом приликом оба дела настају у техници акрила на дасци. Занимљиво је да по први пут радим портрет на дрвеној подлози, јер сам се у иконама већ опробала као и то да због испарења уместо уља користим акрил. Иначе радови су наручени од мојих наставника чешког језика тако да је то додатни мотив, каже Славица која тренутно живи и ствара 1000 километара далеко од родног Голупца, прецизније у чешком граду Пардубице.
Наша саговорница је мастер сликарства док је даљина не спречава да буде у свакодневном контакту са колегама по кичици из УЛИС-а „Милена Павловић Барили“ Пожаревац.
Одрастала у Голупцу Славица Илић је уз редовну наставу у основној школи „Бранко Радичевић“ шест година свирала клавир дајући ванредне испите у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ Пожаревац. Дар за сликарство открио је наставник Златко Михајловић који ју је усмеравао и давао савете за унапређење талента.
Икона светог Георгија
-Наставник Златомир ми је доста помагао и како сам била неодлучна, данас са сигурношћу могу да кажем како сам захваљујући њему сакупила храброст да по завршеној Гимназији у Великом Градишту одлучим за упис на Академију. Определила сам се за Академију лепих уметности на којој сам у класи професора Драгана Здравковића најпре завршила основне а потом и мастер студије сликарства, сећа се Славица наглашавајући да тај период сврстава у један од најлепших у животу:
-Била сам схваћена и од професора и колега студената, имали смо сличне циљеве, могућност да реализујемо идеје и речју – била своја међу својима. Студентске дане проводила сам радећи како бих делом финансирала своје образовање док су посебно задовољство чинила прва излагања, учешће на бројни манифестацијама, међусобно дружење и познанства са ствараоцима који стекли име у свету ликовне уметности. Мој мастер рад имао је назив „Човек и пас“, али не као два бића већ значај њихове емотивна повезаност коју сам желела да представим и дан данас преносим својим делима.
Сликарство у генима
Рођена 1989. године Славица је одрастала у Голупцу у породици мајке Верице и оца Миодрага Бате Илића са старијом сестром Маријом.
– Детињство сам проводила на месту где је Дунав најшири уз игре са вршњацима док сам често маштала да једног дана постанем детектив или сликар. Не знам колико ова занимања имају сличности али сам временом све чешће у руке узимала оловку и бојице. Томе је допринела мама Верице, просветна радница која је сестрине и моје столице, кревете, огледала украшавала очима, устима и тиме давала посебну живост амбијенту у коме смо одрастале. Са друге стране, тата Бата је студирајући машинство почео да ради уметничке предмете од дрвета дајући посебну пажњу детаљима. Мислим да сам од њега наследила прецизност у цртежу а од маме машту и одлучила за пут уметности и сликарства којим идем и данас. Интересантно да је моја сестра Мара такође сликарка тако да је очигледно генетика учинила своје. Радо се сећам да је тата сјајно свирао хармонику а мама лепо певала што је био леп спој, прича Славица са пијететом се сећајући оца који већ 16 година није са њима.
– Прва особа која ме је ангажовала на голубачкој уметничкој сцени била је тадашња директорка Нaрoднe библиoтeкe „Вeљкo Дугoшeвић“ Јелена Петровић. Реч је о дечијој школи сликања и још неколико пројеката у оквиру „Сајма Дунава“ док у периоду који следи предајем ликовну културу ученицима средње школе „Милоје Васић“ у Великом Градишту и основне у Голупцу.
“Пас”, комбинована техника
Славица Илић 2017. године бива именована за вршиоца дужности голубачке библиотеке, док је професионални пут води да потом исту фунцију обавља и у Предшколској установи „Ласта“. Уз поменути педагошки рад у школама ни једног тренутка није запоставила свој ликовни таленат тако да је дела наставила да слика и излаже како на самосталним тако и колективним изложбама. Стваралачки опус од почетка рада до данас обележиле су јој двадесет једна самостална и чак деведесет три заједничке изложбе. Најрадије се сећа прве самосталног излагања:
-Била је то изложба портрета. Имала је назив „Лица“ и реализована је по конкурсу 2013.године у кафе галерији „La Libertad“ у Београду. Поменула бих да сам током студија доста истраживала како у техникама тако и мотивима. Када је о техникама реч, данас сам дошла до лавираног туша и преко тога пастелна оловка којом представљам топле и хладне прелазе. За разлику од прве изложбе у мотивима сам се фокусирала на животиње, посебно псе који доминирају мојим радовима.
Удружења и награде
Славицин Свети архангел Михаило
Славица је чланица четири удружења: УЛУПУДС Бeoгрaд, Удружeњa ликoвних ствaрaлaцa „Mилeнa Пaвлoвић Бaрили“ Пoжaрeвaц, Aрт Цeнтaр Бeoгрaд и Удружeња ликoвних ствaрaлaцa „Ђурa Jaкшић” Пoжaрeвaц. У оквиру бројних конкурса и изложби редовно су је пратиле награде међу којима: Вeликa нaгрaдa нa излoжби „Moдeрнo/нaдрeaлнo“ Aрт Цeнтрa Бeoгрaд, прва, друга и трећа нa oнлајн кoнкурсу сajтa Vijuga.hr (три године за редом), нaгрaдa Meмoриjaнe гaлeриje „Душaн Стaрчeвић“ Смeдeрeвскa Пaлaнкa, друга награда на изложби Удружeња „Крилa aнђeлa“ Maтице исeљeникa и Србa у рeгиoну, такође друга нa излoжби „Пaрaдoкс“, Пoвeљa „Кличeвaчки идoл“ нa мeђунaрoднoj излoжби „Moдeрнo/Tрaдициoнaлнo“ Aрт Цeнтра Бeoгрaд …
Део ангажовања усмерила је у рад на илустрацији књига, те је у своју биографију сврстала ликовно ангажовање на збирци прича „Гвоздена капија“, публикaциjу „Muma Paduri – Шумскa мajкa“ али и омот музичког албума „Рoкeнрoл зa мртвe људe“.
ЧЕШКИ ДАНИ
Чињеница да су наведена професионална ангажовања била ограничена, док је егзистениција од самог ликовног стваралаштва била скромна, Славица се одлучује за нешто другачији животни миље.
Славица Илић Живковић
-Након учешћа на више од стотину конкурса за стални посао у земљи, са супругом Гаријем сам пре пет година отишла на разговор у представништво „Панасоника“ где смо обоје прошли тест и добили посао у – Чешкој Републици! Жеља да стекнемо солидан породични круг одвела нас је у град Пардубице, неких стотинак километара од Прага, а ја сам диплому мастера ликовне уметности заменила сменским радом. Најискреније, ништа ми није било тешко, јер сам паралелно са пословним обавезама уредила кутак и сваки слободан тренутак посветила ствалаштву. Често питање које ми упућују је језик. Иако делују слично, чешки је захтеван и ја се упркос томе што сам веома добро савладала овај језик и дан данас усавршавам похађајући школе и курсеве јер су амбиције да се у догледно време озбиљно посветим сликарству, каже Славица која већ по доласку у нову срединуурадила илустрације за збирку прича „Зов хероја“ у издaњу Aутoстoпeрскoг вoдичa крoз фaнтaстику.
На гласању изгласала супруга
Славицин животни сапутник је Сладоје Живковић Гари. Занимљиво је да су се упознали на гласачком месту у селу Бикиње крај Голупца 2012. године. Било је то на Ђурђевдан када је наша саговорница била члан изборне комисије а Сладоје дошао да гласа.
-Он је изгласао свог кандидата а ја будућег супруга.
Рад уз ћерку Теодору
Знање енглеског и чешког језика допринело је да Славица Илић Живковић унапреди квалитет живота и у Чешкој Републици успостави контакте. Реализатор је пројекта Цeнтрa зa пoдршку интeгрaциjи стрaнaцa где је у Пардубицама радила на осликавању импозантног мурала у Дечијем кутку. Чињеница да је постала мајка и на свет донела кћер којој посвећује највећи део пажње, у складу са временом уз ликовно стваралаштво ових дана припрема пројекат предавања и радионице илустрација књига и штампаних публикација.
-Велику подршку имам од супруга Сладоја-Гарија и ћерке Теодоре старе годину и по дана а из Србије од мајке Верице и сестре Маре такође сликарке. Посебно могу да се похвалим да је Теодора на свој дечији начин пошла маминим и теткиним стопама јер је пре неколико дана неприметно узела једну од мојих оловака и добро исцртала део зида у стану. Нема љутње, наравно, јер јој је то први мурал у животу, а ја очекујем не и последњи, са осмехом закључује Славица Илић Живковић.
Дани када смо припремали разговор са Славицом Илић Живковић били су јој испуњени до последењег минута. Уз обавезе према једноипогодишњој ћерки паралелно је радила на изради једног потрета и једне иконе.
– Детињство сам проводила на месту где је Дунав најшири уз игре са вршњацима док сам често маштала да једног дана постанем детектив или сликар. Не знам колико ова занимања имају сличности али сам временом све чешће у руке узимала оловку и бојице. Томе је допринела мама Верице, просветна радница која је сестрине и моје столице, кревете, огледала украшавала очима, устима и тиме давала посебну живост амбијенту у коме смо одрастале. Са друге стране, тата Бата је студирајући машинство почео да ради уметничке предмете од дрвета дајући посебну пажњу детаљима. Мислим да сам од њега наследила прецизност у цртежу а од маме машту и одлучила за пут уметности и сликарства којим идем и данас. Интересантно да је моја сестра Мара такође сликарка тако да је очигледно генетика учинила своје. Радо се сећам да је тата сјајно свирао хармонику а мама лепо певала што је био леп спој, прича Славица са пијететом се сећајући оца који већ 16 година није са њима.
