2017-11-26T11:18:25+01:00 26. новембра, 2017. 11:18 |

СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ: Кораци ка вечној лепоти књижевности

Наша саговорница је члан Удружења књижевника Србије,  председник Друштва за српски језик и књижевност Браничевског округа, члан редакција часописа „Мајдан“ и часописа „Стиг“. Уредник је часописа „Развитак“, књужевни критичар, аутор три књиге поезије а за собом има више сто библиографских јединица објављених у књижевним и научним часописима. За рад и заслуге у културном стваралаштву, између осталог,  награђена је „Печатом кнеза Лазара“, „Златног пера“ за есеј о глумцу, „Повеље културе“ града Пожаревца … Више него довољно за сусрет и разговор са Славицом Јовановић, професором Пожаревачке гимназије.  

Рођена је у Пожаревцу где јој је отац као војно лице добио службу. Детињство и потоње године проводи у родном граду, у Табачкој чаршији, окружена војним зградама и официрским породицама из свих крајева бивше Југославије. Како каже, било је то доба цветања братства и јединства, доба невиности, кога се радо сећа:

–  Моје идилично одрастање било је праћено великом љубављу и брижношћу мојих добрих родитеља, мајке Марије и оца Десимира. Мене и сестру Снежану чували су од сваког зла, лоших примисли, недобронамерних погледа. Својим правим завичајем, духовним завичајем одувек сам сматрала Топлицу, родни крај мојих родитеља. Лета смо сестра и ја проводиле у Куршумлији и Куршумлијској бањи, у том епском крају, међу епским људима, стричевим гуслама, великим ливадама, гостопримљивим и поноситим горштацима.

             Као и већина деца из центра града, уписала се у Основну школу „Доситеј Обрадовић“ и ти дани били су само наставак дружења дечака и девојчица из оближњег Великог и Малог дворишта и Градског парка. Но, за Славицу је то била и нека врста улазнице за свет лепе писане речи:

– Лишена сваког притворства и лицемерја у школу сам ушла наивна и широм отворених чула за поимање света око себе и у себи. Нека знања, попут математике, остала су ми заувек опскурна и далека. Волела сам да се осамљујем и да читам, да прибирам своје мисли у кратке поетске и прозне записе. Још у основној школи почела сам да освајам награде на књижевним конкурсима.

Настављајући разговор са Славицом Јовановић, сазнајемо да је потоњи упис у Гимназију која је тада  носила име „Јован Шербановић“ било не само својеврсно уточиште, већ и могућност ослобађања стваралачког духа. Ево због чега:

– Нашла сам се у типичном женском одељењу језичког смера где смо махом били из истих разлога – љубави према друштвеним наукама и бежања од природних наука. Гимназија није била лака, мени је била тежа од факултета, али била је лепа, била је један од стожера културног живота града. Имала сам среће да ми је књижевност предавала професорка Боса Милић са којом смо достизали неслућене висине у тумачењу књижевног дела. Била је ненаметљиви арбитар укуса и пратила сенз генерација, говори нам Славица. –  Са великим ентузијазмом окупљала нас је око Литерарне дружине „Развитак која је била нека врста трибине слободног духа. Огромна радост била је видети своје име испод објављене песме или приче у „Развитку“. Тај осећај се не заборавља. Професорка Боса Милић наставила је да прати мој рад и на студијама и након њих као непресушно врело подршке и расадник правих животних савета.

             Студије књижевности на Филолошком факултету у Београду за Славицу су биле су логичан след дешавања.

– Никада нисам имала дилему шта ћу студирати, ја сам то одувек знала. Студије су биле време великих духовних узлета и усхита. Одушевљена и занесена слушала сам своје горостасне професоре попут Јована Деретића, Николе Милошевића, Владете Јанковића, Ђорђија Вуковића и младе асистенте данас перјанице академског интелектуалног живота попут Михајла Пантића, Мила Ломпара и Александра Јеркова., сећа се Славица време сопствених студентских дана. –  Те године пролазиле су у покушају да се заустави време, да се зауставе стопе у Кнез Михајовој и испред београдских библиотека, да се заустави све ефемерно између два предавања. Све је било подређено исконској привлачности и вечној лепоти књижевности.

             Након завршених студија Славица Јовановић враћа се у родни град  и одмах добија посао у Техничкој школи у Костолцу. Из свог идеализованог света науке и књига „урања“ у стварни живот и школски систем.

– Школа је дуго за мене била игра и извор великог задовољства, нарочито у тим првим годинама. Убрзо сам прешла у Пожаревачку гимназију и остала ту до данас. Била је ми је част да наследим сам своју професорку Босу Милић на месту уредника часописа „Развитак“, а о квалитетау рада на једном од најзначајних и најстаријих пожаревачких литерарних пројеката који је успео да одржи висок квалитет и реноме, говори податак да смо два пута освојили прво место у Србији на такмичењу најбољих средњошколских часописа које приређује Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Резултати вашег рада не огледају се само у педагошком раду и ангажовању око „Развитка“. Чињеница је да сте остали верни сопственом стваралаштву и њега, жаргонски речено,  сврстали међу корице.

– У праву сте! Своју прву збирку песама „Кошуља од љиљана“ објавила сам 2006. године у издању Центра за културу Пожаревац. Друга збирка духовних песама „Љубав“ штампана је 2012. године у издању Епархије браничевске, док сам трећу, под називом „Нешто као осмех“ написала у коауторству са Голубом Јашовићем 2016. године а издали су је Књижевно друштво Косова и Метохије и Удружење књижевника Србије.

Ви сте у миљеу књижевних стваралаца познати и као књижевни критичар. Шта Вас је определило за овај, међу писцима, не баш омиљени сегмент?

             – У свет књижевне критике почела сам да улазим полако захваљујући својој пријатељици књижевници Ани Дудаш за чије књиге сам писала рецензије, каже Славица Јовановић. – Први пут сам почела да говорим на њеним промоцијама и од тада сам небројено писала и говорила о стишким, али и песницима са осталих географских подручја.

              Шта ради Славица Јовановић, када није са својим ученицима и док не припрема нови број „Развитка“?

             – Тренутно сам на постдипломским студијама на Филозофском факутету у Косовској Митровици и припремам мастер рад са темом из ономастике Стига под менторством проф. др Голуба Јашовића. У штампи је и моја четврта књига песама наслова  „Лирски узваници“  у издању Браничевско-стишке књижевне заједнице.

Влада Винкић