– Када сам као средњошколац представљао нашу земљу 1963. године на Европском такмичењу у Будимпешти, диригенг Франц Клинар ми је нагласио: „Док наступаш, гледај само у једну тачку. Тако нећеш губити концентрацију“. Изађем на сцену, поклоним се и почнем. У секунди поглед ми одлута, гудало скочи са жица, а ја уместо првoг, које је било на видику-освојим треће место, сећа се Слободан Станчић Пурика који је четири деценије провео најпре као друга, а потом и прва виолина Народног оркестра Радио телевизије Сарајево. Уз небројено наступа у овом изузетном оркестру, који су предводили легендарни Јовица Петковић и Исмет Алајбеговић Шербо, као композитор публици је оставио сјајна народна кола, док тонски архиви трајно чувају бројне народне мелодије које је снимио као солиста.
Слободан је рођен октобра 1946. године у породици Радомира и Десанке Станчић док је неправедно не поменути и деду Димитрија, баку Милицу, стричеве Брану и Драгана и рођене сестре Зорицу, Слободанку, Драгињу и Светлану.
– Знам да ћете ме најпре питати за надимак, па да разјаснимо: стекао га је мој отац Радомир који је као дете био невероватно живахан. Како се у породици користио и румунски језик, а он у правом смисли речи попут буве није могао да се сврти, румунска реч пурик, која означава буву, постала је надимак који смо понели и ми Станчићи, објашњава Слободан. Реч Пурика, ипак, деценијама је синоним за звук виолине у граду под Чачалицом, али и далеко шире.
ОЧЕВА ВИОЛИНА
Детињство нашег саговорника протицало је у игри са друштвом из Улице Косте Абрашевића и околних сокака, уз јурњаву за крпењачом по прашини, али и по нечему што је обележило читав његов живот:
– Отац је био виолиниста, а ја када крене у варош, подем у собу и узмем виолину. Привлачио ме је звук инструмента, а прво што сам савладао била је македонска песма „Черешна се од корен корнеше“ која нема много распона. Наравно, знао је и отац где оставља виолину и то да се и ја „служим“ њом када је одсутан. Но, иако строг, није се љутио већ ме је једног дана питао: „Јел волиш да свираш виолину?“. Мој потврдни одговор био је довољан да ми купи половну виолину, али и још нешто: није желео да ја будем самоук, попут њега, већ ме уписао у музичку школу у Пожаревцу, вели Пурика сећајући се наставнице Ружице Богдановић.
Средњу музичку школу „Станковић“ завршио је у Београду, али, како је отац преминуо, Слободан није имао услова за студије већ је виолином издржавао мајку и сестре. Тако засвирао у кафани.
– Први наступи били су у „Лагуни“, уз ансамбл чији су чланови свирали са мојим оцем. Наступао сам и у Смедереву и кад год одем код берберина, он каже: „Тражио те је Јовица да му се јавиш“. Јовица Петковић је био величина, хармоникаш, рођени Смедеревац, шеф Народног орекстра Радио телевизије Сарајево, тако да је то мени деловало као шала. Ипак, када су неки Пожаревљани свирали у Витезу крај Сарајева, донесу ми визит карту и пренесу да се јавим Петковићу. Сплет околности је био такав да се нисмо чули, а је наставио да свирам у Пожаревцу и околини. Једне вечери, 1973. наступам у Великој Плани и у једном тренутку видим чика Јовицу, гледа у мене и претећи ми маше прстом. Слушао ме је неких сат и дуже, позвао да седнем и питао: „Би ли ти радио код мене на телевизији Сарајево као друга виолина…Стални радни однос“. Имао је две недеље да одлучи.
САРАЈЕВО – ПОЖАРЕВАЦ
Убрзо је свануо дан када је Слободан опутовао у Сарајево и ушао у тонски студио, а први кога је са оркестром пратио био је легендарни Заим Имамовић.
– Како се каже, нема кога од певача који су оставили дубок траг у музици нисам пратио: Сафет Исовић, Неџад Салковић, Недељко Билкић, Нада Мамула, Химзо Половина, Цуне Гојковић… Од свега је најважније да смо се сјајно слагали, дружили и провели изузетне тренутке како на наступима у Југославији и широм Европе, тако и у слободно време, прича Станчић наглашавајући да, упркос томе што су телевизијски концерти били врсна забава и емитовани уживо пред милионима људи, никада није имао трему.
Специфичност посла, путовања и наступи допринели су да се у тим тренуцима у оркестру дели добро и зло, али и изроде анегдоте. Пурика издваја једну из Словеније:
– Ми у оркестру имали смо своје интерне шале. Тако током пробе фолклораца, колега Мики прескочи каблове и нашали са, у том тренутку мислећи колегом, јер смо сви били исто обучени. Но, уместо познатог лица неког од нас, Мики је угледао бесног управника концертне дворане који је изустио: „Шта вам је друг… Јесте ли овде да наступате ил` делате вицеве з мано?“
Трагична 1992. за главни град Босне доприноси да Слободан Станчић оставља све и са супругом Салихом и децом Сашом и Слађаном долази у Пожаревац. Зарађивао је свирајући на весељима и памти многа имена, међу којима Росу, Жицу, Вељу Џогу…
-Тако сам премостио период до 2000. године када сам се, по позиву музичке продукције, вратио у Сарајево. Посебно интересантно да су ми по доласку вратили све што сам тамо стицао годинама, чак и виолину коју је осам година прекривала прашина. Наредну деценију обележили су бројни наступи који су били много више од музике, јер су након свих дешавања спајале људе, „Вечери севдаха“ одржаване у Сарајеву, Загребу и Београду, говори Слободан који 2010. година одлази у заслужену пензију и дане проводи у Пожаревцу.
– Устанем када хоћу и када је време погодно одем на пецање у Костолац, а за чорбу и припрему рибе сам експерт. Када је о виолини реч, читав живот сам са њом. Сада је узмем само када скидам форшпил за наступе са друштвом у ресторану „Карелија“, али сам пре пар дана добио поруку да се припремим за концерте у Центру „Сава“, „Лисинком“ у Загребу и неколико градова некадашње Југославије. Наравно, реч је Вечерима севдаха, а то се не пропушта, вели Пурика коме деценијама подршку пружају супруга Салиха, син Саша и кћер Слађана, као и деца из првог брака Радомир и Радмила.
– Није много младих који су се одлучили за неговање традиционалне музике, а уколико желе нешто и да постигну морају не само да вежбају, већ и пажљиво да слушају: од Царевца и Јашаревића до савремених извођача. Од тога нема даље: то је душа музике, то је живот!
Влада Винкић