Био је до пре четири године новинар, књижевник, солиста на фрули, писац текстова за народну музику. Данас је пензионер, али као да је сваког јутра на послу све до иза поподне. Шта раде публицисти кад их не јури време, не цури дружење, не беже инспирације?
О томе причамо са Пожаревљанином Синишом Ристићем.
Имате 47 година стажа. Јесте ли се одморили у пензији?
-Имам лепе године, нимало нису за потцењивање нити за прецењивање. Није то због оне Хамлетове „Бити ил’ не бити“, нити Хемингвејеве „Имати и немати“, па ни оне народне „Кад не иде како треба, нека иде како мора“, али, уз деведесет девет одсто рада и један одсто талента, постиже се, у складу с капацитетима које човек има, углавном онолико колико се може. Одмарао сам се само првих неколико дана, а после не.
Из ког завичаја стижете у престоницу Браничева?
–Рођен сам осам километара од Петровца на Млави, у Великом Лаолу и пошто сам предавао српско – хрватски језик у Мелници, Стамници и Смољинцу, стигао сам у Пожаревац да би започео бављење новинарством. Има згодна изрека: до пола новинарског века новинар пише о ономе што не зна, а од пола до пензије, о ономе што зна не пише. После „Речи народа“ радио сам у Радио Пожаревцу, где сам краће време био уредник, па пет година у својству руководиоца ТВ центра, те дописник Радио Београда и „Вечерњих новости“. На крају сам основао две форме „Нова реч Плус“ и „Чуварник“ и даље… нема више даље. И у Радио Пожаревцу и у „Реч народа“ имали смо добре новинаре и тимове људи, отуда мислим да смо оставили дубок траг писане речи у Пожаревцу и Браничевском округу. Кад понекад навратим до колега, има благог жала и сећања на непуних 35 година проведених са њима.
Ви сте познати и као писац. Шта сте до сада објавили?
-Истина, имам објављених 16 књига поезије, трокњижје романа „Влашка република“, роман о Тадеју Витовничком, а ту су још: збирка прича, драме, есеји, студија о Милени Павловић Барили, заједно са Србом Игњатовићем и неколико приређених антологија. Објављивао сам у готово свим листовима и часописима текстове, а на уприличеним књижевним вечерима, на којима су представљене моје песме или књиге, понекад је било по 120 и 140 посетилаца. О мојим књигама писало је близу 30 песника, критичара и историчара књижевности. Све књиге објављене су у престижним издавачким кућама: Просвета, Рад, Народна књига, Апостроф, Српска књига, Удружење књижевника Србије- Подружница Пожаревац… Неки критичари, као непролазни Чедомир Мирковић, рекао је, кад је говорио о мом стваралаштву, да сам врло значајан књижевни стваралац, али тај и такав труд треба да потврди или оспори време које долази.
Последњи роман о Тадеју има велики одјек.
-О, да. Већ је за неколико месеци отишло пола тиража, чита се и тражи јер је то духовна књига. И сам наслов је интригантан: „Тадеј Витовнички- вапај за лађом спасења“. Два су стожера: један, моја прича о њему, будући да ми је био први духовник, а други, аутентични искази Тадеја о краткотрајном боравку на земљи и припреми за пут у вечни живот. Готово да сам сигуран да је, попут Николаја Велимировића, аве Јустина Поповића и Патријарха Павла, у питању свети човек Тадеј.
Свирате и фрулу. Фрула вас је „проказала“, па знају сви.
-Од 2013. године солиста сам Радио Београда. У тамошњој архиви постоје три ауторске композиције и једна Групе фрулаша из Ждрела: „Тканица“, „Лукино шумадијско коло“ и „Радишино коло“, а њихово је коло „Ждрељанка“ и старо је око 250 година. У Радио Београд ме је примио музички уредник Ненад Димитријевић, а тај пријем подржали су Веља Кокорић, Микан Обрадовић, Тихомир Пауновић и мој учитељ Мирослав Илић „Фића“. Обилату помоћ имао сам и од легендарног гитаристе Радише Рајковића из Бистрице који је осавремењавао моја кола.
И шта даље? Има ли даље?
-Мало ли је ово до сад! Ако буде још биће. То није више само моја ствар. Уосталом, мој сваки дан почиње људском речју и свирком.
Миодраг Лазаревић