Кратак боравак у Србији и родном Пожаревцу, за фудбалског стручњака Андрију Ферлежа, био је пун обавеза и сусрета. Међу њима и сусрет са нама.
Од човека који је стекао репутацију међународног реномеа, а који је сада први асистент тренера у тајландском клубу „BG Pathum United“ нисмо тражили много. Желели смо да га упознамо из нешто другачијег угла и забележимо стазе којима је трасирао пут од дечачке „шеве“ на два голића до тренерског ауторитета на далеким континентима.
Из времена рада са Младим радником /Фото: Лична архива А. Ферлежа/
Андрија је дете из центра Пожаревца. Браничевски сквер и простор крај гаража иза Ламеле.
– Дивно одрастање које буди најлепше успомене. Близу су били стадион „Железничара“, а увече се знало – Стадион малих спортова који је имао рефлекторе. Посебна драж био је чувени седмојулски турнир у малом фудбалу. Да бих гледао често сам прескакао ограду код Поште и тако улазио.
– Када сам имао 16 година, нас неколицина из дворишта пријавимо екипу за турнир и верујте – прошли смо чак две групе. Посебно смо били занимљиви као деца из града која су се супротставила екипама састављеним од далеко старијих фудбалских зналаца. Ми клинци, а значај турнира незамислив. Са трибина су нас подржавали родитељи и цело друштво из дворишта, сећа се Андрија.
– Од када знам за себе, пикам фудбал. Али, за разлику од вршњака, нисам се трудио да одем у „Жељу“, „Металац“ или „Радник“. Тек, једном добијем књигу „Пижон, то сам ја“ и прочитам је у даху. Толико ме је инспирисала прича како је потекао из једне просечне београдске породице, отишао у „Хајдук“ са Лиона, па у „Звезду“ и како је текао његов пут. Једноставно, желео сам да то што сам прочитао осетим, покушам. Позвао сам кума Јоцу, директора стадиона „Млади радник“ и питао да ли могу да се упишем у клуб. Сутра, у 10, када је почео тренинг, био сам на стадиону. Сачекали су ме легенда Драгиша Лекић и секретар Омладинске школе Бранко Стојаковић. Проверили су моја знања и следеће четири године био сам члан пионирског погона.
Андрија је рођен 21. марта 1974. године у пожаревачкој породици Лидије и Милорада Ферлежа. Одрастао је уз млађу сестру Јелену која данас успешно води салон лепоте „Естетик“.
– Отац Милорад је радио као диспечер на електрокоманди. Мајка Лидија била је зубни техничар читав радни век асистирајући тада познатом доктору Перовићу.
Као омладинац, Андрија прелази у костолачки „Рудар“ који је имао озбиљан рад са млађим категоријама.
На тренерској клупи /Лична архива А. Ферлежа
– Та генерација ушла је у Квалитену омладинску лигу Србије, такмичивши се са „Црвеном зведом“, Партизаном“ и појединцима попут Ћирића, Нађа, Бјековића, Саве Милошевића… Посебну снагу давале су нам победе над ова два тима. Како није било слуха да се сачува та генерација „Рудара, отишао сам у пожаревачки „Железничар“ на ново фудбалско каљење. Мој комшилук. „Жеља“ је јако организована, а ту су били Пера Црнобрња, Вељковић, Мића Илић, Милијановић, озбиљна група људи уз коју смо сјајно одрадили неколико сезона.
Андрија Ферлеж фудбалску каријеру наставља у „Такову“ из Горњег Милановца, што представља његово прво одвајање од куће, али и осећај професионализма.
– У души сам осетио да је тај потез био трасирање мог тренерског пута. Но, у глави су ми још биле свеже странице књиге „Пижон, то ја сам ја“ и водиља: Ја хоћу, ја желим, ја морам. Након фудбалске паузе вратио сам се „Жељи“ као играч и помагао Зорану Ристићу, тако да смо брзо стигли до озбиљног такмичарског ранга.
– Ту се јавља склоност ка организацији и одлучујем да у најбољим играчким годинама, по разговору са председником клуба Миливојем Милијановићем, постанем тренер. Тако сам из копачки дошао на тренерску клупу. Све је лепо кренуло, а ја изградио посебан однос са мојим дојучерашњим саиграчима.
АКО ЈЕ ТАКО, ДОЛАЗИМ ВЕЧЕРАС!
На позив Небојше Благојевића, наш саговорник поново одлази у „Рудар“. Сада као помоћни, а убрзо и први тренер. Историја клуба бележи да је Ферлеж био најмлађи, али и први тренер из Пожаревца. Тренерски пут га после води на Косово, где води „Мокру Гору“.
– Људи су ме позвали, рекли да су пратили мој рад и желе баш мене за тренера. На Косову нисам знао никога, али сам одговорио: „Ако је тако, долазим вечерас!“ Тада је клуб улазио из Зоне у Српску лигу. Ми смо уз све проблеме, буквално за 25 дана, прошли невероватан позитиван пут. Тада сам осетио колико им значи када дође неко из Централне Србије. На утакмицама је било по 1.000 људи, што је до тада незабележено, а ми код куће нисмо изгубили ни једну утакмицу, каже Ферлеж који након годину дана прелази у Фудбалски клуб „Шапине“, а једну полусезону као тренер ради у Вршцу.
Андрија Ферлеж и Ђорђије Бојатовић /Фото: Лична архива А. Ферлежа/
Решени да „Млади радник“ врате на место које му припада, Ђоле Бојатовић и Бранко Стојаковић позивају Ферлежа за тренера. Биле су то две озбиљне године рада, скромних средстава и одлуке да у клубу буду искључиво наши играчи без спортиста са стране.
– Враћајући само име „Млади радник“, једно време „Раднички“, озбиљно смо се вратили и на фудбалску мапу Србије. Била је то лепа прича када се о фудбалу у Пожаревцу говорило као некада, присећа се тог периода наш саговорник, додајући да каријеру тренера потом наставља у петровачкој „Слоги“.
На светској фудбалској сцени /Фото: Лична архива А. Ферлежа/
Велики део љубитеља спорта није свестан да тренерски рад нивоа на коме је тренутно Андрија у правом смислу представља науку.
– То су године школовања. Не заборављам када сам другарима рекао да уписујем своју прву лиценцу. Кажу – то бацање новца. Ипак, ја сам одлучио да се озбиљно бавим тренерским послом. Уследиле су Ц, Б, А лиценца, Профи Србија…
– Као тренер не упознајеш само фудбалску вештину и рад са играчима већ и њихову психологију, начин реаговања, па и личне проблема које носи у себи. Ти имаш 30 људи и свако има своју причу, културу, нарав… Све то треба уклопити организационим способностима. Ни једна тактика не помаже ако нема добре енегрије, мотивације и међуљудских односа, каже Ферлеж који очекује међународну УЕФА лиценцу која ће његов рад подићи на још виши ниво.
НА СВЕТСКОЈ ФУДБАЛСКОЈ СЦЕНИ
Време короне је време паузе и за тренерски рад Андрије Ферлежа. Периоду током кога сагледава дотадашњи рад следи позив вишедеценијског пријатеља и суиграча, потом, тренера у Емиратима и Кувајту, Горана Туфегџића.
Нема опуштања ни после меча /Фото: Лична архива А. Ферлежа/
– Одлазим у Уједињене Арапске Емирате, што је за мој лични живот био благи шок. Другачији људи, начин размишљања, темпо живота, температурна разлика… И у самој организацији игре и рада на терену је велика разлика, тако да је требало времена да „похватам конце“. У Србији сам био главни тренер, а тамо имаш кондиционог, скаута, једног помоћног, другог помоћног…
Овај период рада пружио му је нови изазов и невероватно искуство. За четири године Андрија је био у три клуба: „Ajman“ из истоименог града, „Al Nasr“, Дубаи који је попут наше „Црвене звезде“, и „Fujairah“ .
– Посебно сам поносан на рад у „Ajman“ – у, где је Туфегџић и данас. Заједно смо уложили посебне напоре и направили набољи резултат у историји клуба, вели саговорник који огромну енергију црпи из немерљиве подршке ћерке Елене и супруге Милене.
Андрија Ферлеж је данас први асистент тренера у „BG Pathum United“ Бангкок. Реч је о једном од најорганизованијих и најпопуларнијих клубова на Тајланду кога предводи тренер Владимир Вујовић.
– Живот на Тајланду супротан је нашем и доста другачији него у Емиратима, али ми је било лакше уклопити се јер сам имао искуство, усавршио језик. Посебност живота и рада на Тајланду су сталоженост и љубазност. Сушта супротност нашем балканском менталитету.
– На једном од првих тренинга, главном тренеру и мени добронамерно је сугерисано да смо сувише темпераментни. Како смо обојица Балканци исте нарави био сам затечен, али и мало безобразан: „Ви тако мирни и љубазни, па су вам били такви и резултати“. Од како смо дошли ми енергични, од изгубљене сезоне, тим је дошао до Лиге шампиона Азије и финала Купа, уз осмех закључује Андрија Ферлеж кога, док је овај број „Речи народа“ пред читаоцима, већ очекују нови изазови.
