Прошло је више од два месеца од Светског првенства у фудбалу у Катару које ће бити упамћено као један од најузбудљивијих и најзначајнијих спортских догађаја у новијој историји. Истовремено, у јеку су били протести у Ирану поводом убиства Махсе Амини. Значај оба догађаја није на истом нивоу нити је исте врсте, али је, у том моменту, било могуће повући паралеле.
Фудбалска репрезентација Ирана је након херојске борбе испала у групној фази Светског првенства у фудбалу које се одржало у Катару 2022. године. Поменута херојска борба водила се на два нивоа.
На фудбалском нивоу, Иранци су, упркос подређеној позицији у тешкој групи, са убедљивом Енглеском, чврстим Велсом и перспективним Американцима, забележили једну победу против Велса. На крају, нису прошли групу, али је то пало у други план. Други ниво херојске борбе водио се, такође, на терену, али није био у вези са фудбалом.
ЗАШТО ИРАНЦИ НЕ ПЕВАЈУ ХИМНУ?
Септембра прошле године у Ирану је убијена Махса Амини од стране „Моралне полиције“. Убијена је јер јој се видео прамен косе који је вирио испод хиџаба. Махса тада постаје симбол побуне против репресивног иранског режима. Протести и даље букте по тој земљи.
У међувремену, почиње Светско првенство у фудбалу. На почетку утакмице против Енглеске, репрезентација Ирана одбија да пева националну химну. Након тога, резултат, наравно, пада у други план.
-Најгоре што може да се деси је да будем избачен из репрезентације. Никакав проблем. Жртвовао бих то и за једну длаку на главама жена Ирана. Могу да ми раде шта год желе. Нека се они који повлаче обарач стиде, а нека жене Ирана живе, изјавио је Сардар Азмун, најбољи фудбалер Ирана.
Шта значи овај потез Азмуна и иранске репрезентације? У Ирану, изјава попут ове је једнака стављању мете на чело. Али, погледајмо ствари симболички: можда изјава једне јавне личности не може имати директан утицај на развој ситуације у Ирану, али сама чињеница да постоји јавна подршка тамо где је она опасна по живот, улива неку врсту вере, која може, али не мора, бити оправдана.
ШТА РАДЕ ОСТАЛИ?
И сада, питање овог чина прелази у нешто суштинско: постаје јасно да су побуњеници у Ирану, у целој овој борби, сами. „Светски полицајци“ немају никакву функционалну улогу у њој. Оно што је најгоре је чињеница да је сваки „колегијални“ потез „са стране“ обична фасада коју окрњи први показатељ да без интереса помоћ неће доћи.
Суштина је следећа: Јасно је да потез фудбалера, повлашћених и богатих, није исти као борба „један на један“ против полиције и режима. Али, урадити овако нешто испред ко зна колико милиона гледалаца, знајући цену истог, потез је за памћење.
За памћење су и сумануте критике одређеног дела публике. Речи попут насловних „концентришите се на спорт“ И „бавите се шутирањем лопте“ могле су се видети свуда. Приметио бих да је и то вид непромишљеног насиља и дискредитације иранске борбе. Због тога не разумем покретање честог питања: зашто мешати политику и спорт?
У овом конкретном случају, ирански покрети нису првенствено политички покрети. Иранци имају потпуно право да помену сваки метак који је пролетео поред главе жена које су даноноћно на улицама. Метак није политика. Метак је терор.
Спорт, једноставно, није важан као живот. И због тога су Иранци, симболичним потезом већим од фудбала, себи у потпуности дали за право да раде шта год желе, па и да не играју фудбал. А играли су га. Сасвим добро.
Емилија Тасић, студенткиња Филолошког факултета, која за себе тврди да је не погађа превише ако лопта уђе у један, а не у други гол, каже да за оне којима фудбал није најважнија споредна ствар на свету, потез Иранаца заиста јесте од већег значаја. Додаје и да је то за њу, која је фудбалски аналфабета, једина ствар коју је и чула, а да је везана за Првенство. Додао бих да је генерално одговор оних које фудбал не занима увек сличан овом, у смислу да су за њих резултати небитни и да је порука сасвим превазишла резултат.
„ONE LOVE“ И ЖУТИ КАРТОНИ
Ако покренемо поново дискусију око дволичности, приметићемо занимљив контраст између храброг делања Иранаца и лицемерног кукавичлука који су, рецимо, показали челници енглеске репрезентације и који је приметио Никола Јанковић, наш спортски новинар.
Наиме, Енглези су пре турнира објавили да ће, упркос казнама, носити капитенске траке у дугиним бојама, са натписом „One love“, у знак протеста против катарског строго традиционалног режима. Међутим, одустали су од те идеје иако су изјавили да ће носити траку под било којим условима. Разлог за одустајање био је – жути картон који би добио капитен репрезентације Хари Кејн ако би изашао на терен са траком дугиних боја.
Ако идеал може бити спутан једним јединим жутим картоном, каква је то онда борба? Енглеска репрезентација је баш та која би, за разлику од иранске, могла да ућути и да „само игра фудбал“.
НЕИЗВЕСНА БУДУЋНОСТ
Шта се тренутно дешава у Ирану? Морална полиција је, како извештаји кажу – укинута. Међутим, плашим се да укидање једне институције терора неће одмах променити индоктринирано сурову структуру иранског политичког врха нити њихов однос према женама.
Иранском народу очи неће бити замазане једним потезом који је наговештај позитивне промене. За сада је показано да је бес народа сувише велики и да неће тек тако спласнути, иако они своју борбу бију сами.
Аутор: Виктор Танасковић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“