2018-02-17T18:28:15+01:00 17. фебруара, 2018. 18:28 |

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ „МИЛИВОЈЕ ИЛИЋ“

На Дан новинске куће „Реч народа“ 20. јануара проглашени су победници Конкурса за кратку новинску причу који носи име нашег некадашњег колеге новинара, хумористе и књижевника Миливоја Илића. Ове године према једногласној одлуци трочлане комисије, коју су чиниле  новинарке Драгана Деурић, Милена Перишић и Татјана Роквић Стојковић, прву награду завредела је прича „Потказивач“ аутора Стамена Миловановића из Ниша. Друга награда  додељена  је „Причи из предворја подземља“ Бранислава Доцина из Пожаревца, а трећа је такође отишла у Ниш, у руке Душана Мијајловића који је написао „Сенку“. Награђене приче објаљујемо у недељнику „Реч народа“ као и путем нашег сајта.

Сенка

Аутор: Душан Мијајловић Адски

Те су године моја кола кренула низбрдо. Из дана у дан као да сам упадао у живо блато. Нисам био слабић ни кукавица, нисам имао жељу да ходам по жици. Нисам волео осаму, никад нисам ни помислио да се дружим са ђаволима или анђелима. Тежио сам „златној средини“ . Увек су ме одушевљавале бистре воде и ведро небо. Ужасавала ме свака прљавштина,физичка и духовна. Време ће показати да за такве нико не мари. Згасну стид и разум, погасе се огњишта, угаси се живот  многе нејачи. Тог кобног дана , жена коју сам волео, која ме је волела, стоји преда мном и мирно каже.

-Извини, дошао такав вакат. Свако на своју страну. Товари шта можеш и колико можеш, а децу ћемо да поделимо… хвала богу, имамо их четворо. Пола теби, пола мени. Заборави на Тузлу.

Грешан или не, тада пожелех  да је растргну шумске звери. Као да ми њене речи отеше светлост дана из очију. Деца, господе, нису кромпири, лубенице, јабуке…остах и без жеље за молитвом.

Могуће је да сам још тада остао без сенке. Док ово записујем, коса ми се јежи, коса диже на глави а разум мути. Наша деца су у питању, деца рођена из љубави, а она ће мени: два џака кромпира теби, два мени.

Човеку што живот приреди, то слабо који писац може да измашта. Господе, децу смо, по њеном лако поделили, само је остало да натоварим ауто. .. Шта у један путнички аутомобил може да се натовари. Тридесет година смо се заједно кућили, а она мени даје оно што може да стане у гепек „Стојадина“. Заборавила госпођа да сам и ја рођен у истом граду. Кад мржња проговори, и дан и ноћ једино за вапаје знају. Појаве се некакви занесењаци и малоумници који верују да рат доноси мед и млеко.

Знојим се, трнем, размишљам. Бојим се да ми глава не експлодира. Видим, недалеко од нас, четворо деце… и никакву разлику не правим између њих. Она их је лако поделила. Оно двоје што им ја кумовах иду са мном, а двоје што су им кумовали  њени родитељи, остају код ње. Она мисли да је нашла просто решење да простије не може бити. Не знам да ли господ тако нешто опрашта. А сви кажу: Бог је један. Хулим грешан и на Господа, проклињем све оне који могу а неће невиђено лудило да зауставе.

Наиђу такви дани да човек не зна шта је истина , шта фикција, шта лудило а шта здрав разум. Останем ли… убиће ме! Убиће ме без разлога. Можда страдају и наше двоје деце, јер су њихова имена преко ноћи постала страшна. Језиво!

Жена, која стоји преко пута мене за тридесет година никад није поменула моју веру. Имали смо више лепих него лоших дана . Одједном, та ми иста жена поручује:  свако на своју страну. Као да обоје нисмо рођени у истом граду. Тачно је да су се моји родитељи, после пензионисања, вратили у своје родно место. Њих више није било међу живима, имање је било прилично запуштено. Ја сам то имао на уму, она не, она ме чак сматрала срећником. Бежећи од гомиле где се бесмисленост мери дозом бесрамног, човек се понада да може уистину побећи. Не! То га бекство прати, макар побегао на крај света. Није био страх у питању, разум је превладао. Мислио сам: „Ја ћу сачувати двоје деце, она двоје, рат ће се завршити пре него што почне“. Не би тако.

                                                                ***

Радим од раног јутра до мрака. Штедим колико могу… Деца ми помажу; ипак, невешти су са крамповима, мотикама… Син све чешће одлази у сеоску кафану. То ме посебно брине. Нисам тог дана био изнађен, очајан сам био онолико колико се у мом стању могло бити.

-Стари, одлазим на ратиште.

-Сине, остани овде. Ти знаш колико те сестра воли. Убиђеш њу и мене својом непромишљеном одлуком. Сине, брат ти је са ОНЕ, друге стране. Није ме послушао.

                                                                ***

Сваки родитељ мисли да познаје добро своју децу. Кад га та иста деца изненаде, понекад признаје да је био у заблуди, али му то признање ничему не служи. Тако и ја, нисам знао да ће ме обична, кћеркина, цедуљица живог сахранити: „Тајо, он је лакше рањен. Кунем ти се-лакше рањен. Ја сам одавно била спремна да  кренем на пут, да га тражим. Кад ово прочиташ немој да очајаваш, сав очај овог света је већ на твојој грбачи. Надам се да ме разумеш зашто сам кренула на пут; снаћи ћу се боље од тебе. Видимо се ускоро!“

Ех, „видимо се ускоро“… Схватих да сам остао без деце, жене, стана…

Одмах сам отишао под орах. Узео сам канап којим је требало да пренесем козама траву покошену у ливади Дедића; нисам имао ни трактор ни коња. Кренуо сам да се обесим недалеко од куће. Чуо сам од страијих људи да је највећи грех дићи руку на себе у кући или дворишту. Кажу, због оних који остају да живе јер, наводно, такав дан памте до смрти. Они који остају да живе… Јесам ли се ја то још увек надао?

Идем ја са оним ужетом и посматрам растиње око себе. Све што је изникло има своју сенку. Једино ја своје немам. Помислим: зар сам изгубио и оно што нико никад на кугли земаљској није за живота изгубио- сенку!

Бацио сам уже и почео да трчим…трчим…трчим…

 

О аутору…

Душан Мијајловић Адски

 

Душан Мијајловић Адски пише прозу, поезију, приче и песме за децу, хаику сатиру, књижевне приказе и новинске текстове.

На разним књижевним конкурсима до сада је награђиван више од 150 пута, највише за кратку причу и приповетку.

Објавио је збирке песама „Несаницом до истине“ и „Једино признајем своје распеће“, збирке награђених прича „Калигула на кестеновом листу“, „Трошење сна“, „Трошење страха“ и „Трошење (не)моћи“, збирку хаику поезије „Крчаг за росу“, неколико жанровских новела и више од 1.800 жанровских прича. Заступљен је у „Антологији нишких приповедача“ и још неколико антологија.

Хаику поезија Душана Мијајловића Адског преведена је на руски, немачки, енглески, француски, бугарски, дански, пољски, италијански, словеначки, румунски… Хаику поезију објављује у Јапану (на енглеском језику). Члан је редакције „Хаику новина“ од 1996. године.