2018-03-18T18:54:35+01:00 18. марта, 2018. 18:51 |

У КОСТОЛЦУ: Трибина о насиљу према деци

У Костолцу је протекле недеље организована трибина под називом „Насиље на децом“. Протекла је успешно, пре свега, услед великог интересовања.

Покровитељ је Културно – спортски центра „Костолац“, а место одржавања Техничка школа „Н. Тесла“.

Иначе, ова трибина једна је у низу у оквиру остваривања потписаног „Протокола о међусекторској сарадњи у процесу заштите деце од насиља, злостављања и занемаривања за Град Пожаревац“.

 

Оливера Хајровић

Трибину је водила Оливера Хајровић, специјалиста медицинске психологије и председник НВО „Психолошки центар“, која је између осталог указала на видове насиља, њихову учесталост, облике манифестовања, са акцентом на последицама. Потом је Маја Марић, испред Удружења грађана „Urban stream“ из Пожаревца, представила пројекат вршњачке едукације за превенцију насиља.

Поред одељенских старешина, наставника, психолога, педагога и других стручних сарадника школе, учествовали су и ученици, чланови Ђачког парламента костолачке Техничке школе.

Присутни су упознати са појмом насиља у свим видовима, почевши од телесног, преко емоционалног, до радног и полног насиља. Указано је на то деца насиље најчешће доживљавају у породици, а потом и у школи, на путу до школе, на улици, играоници, кафићу.., али све чешће и на интернету (тзв. сајбер булинг).

Како је констатовано, деца коју родитељи злостављају спорије напредују и расту. Углавном су неуредна, запуштена, подложнија разним болестима. Та деца имају измењен осећајни живот и понашање. Обично су потиштена, преосетљива, раздражљива, повучена и плашљива. Слабије су заинтересована за наставу и оцене. У односу са вршњацима најчешће су повучена и дистанцирана, мада могу бити и претерано повезана са вршњачком групом. Често су агресивни према вршњацима, а нарочито према слабијима од себе. На адолесцентном узрасту та деца чешће посежу за алкохолом и дрогама, чиме покушавају да ублаже и отклоне болна осећања.

Вршњако насиље се најчешће догађа у школи. Истраживања показују да је око 80 посто деце у Србији било изложено неком виду насиља, при чему је свако треће дете било двоструко трауматизовано – кроз изложеност и кроз сведочење насиљу. У ранијим периодима, вршњачко насиље је било карактеристичније за дечаке, док се последњих година све чешће среће код девојчица. Међу децом је најраспрострањеније емоционално насиље.

У последње време, великом се брзином шири електронско насиље, тзв. “сајбер булинг“. Дете путем телефона или компјутера добија поруке или фотографије које садрже провокације, увреде, претње, које се врло често деле и јавно, путем друштвених мрежа, што је за децу посебно стресно.

Последњих година, у експанзији је увлачење деце у ланац трговине људима. Адолесценткиње најчешће постају жртве сексуалне експлоатације, док адолесценти обично постају жртве принуде на рад или на вршење кривичних дела. Дете у ланац трговине људима најчешће увлачи позната особа – друг, комшија, рођак, мада то може бити и непознато лице које је дете упознало преко интернета и у које је стекло поверење. Просечан узраст идентификованих жртава је 15 година старости.

Сви видови насиља, осим непосредних, остављају дугорочне последица. Долази до поремећаја у развоју позитивне слике о себи и другима, као и до поремећаја у развоју система за контролу и регулацију осећања. Деца коју родитељи злостављају и сама у одраслом добу чешће постају насилници или жртве насиља. Деца која су доживела вршњачко насиље развијају несигурност, неповерење, снажне социјалне страхове и фобије, а врло често и сама постају насилна путем психолошког одбрамбеног механизма „идентификације са агресором“. Доживљено насиље може узроковати развој пострауматског стресног поремећаја и трајне промене личности, односно хроничну раздражљивост, импулсивност, зависност од алкохола и дрога, склоност самоповрељивању, самоубиствима и убиствима.

Заштита деце задатак свих

Превенција насиља задатак је како образовних, здравствених, културних, спортских и других установа и институција друштва, тако и свих одраслих појединаца који долазе у контакт са децом. Обучавање деце да комуницирају на начин који уважава осећања и потребе других, њихове физичке и материјалне недостатке, као и правовремено реаговање и заштита онда када се комуникација поремети и крене у смеру омаловажавања, вређања и других узнемиравајућих поступања, представља предуслов менталног здравља и правилног одрастања деце и младих.