2021-03-28T12:12:57+02:00 28. марта, 2021. 12:11 |

Угоститељи, музичари и фотографи већ годину дана без прихода

Епидемиолошка ситуација у последњих годину дана   преполовила је број венчања у Браничевском округу, а приходи оних који су били укључени у организацију свадбених весеља, попут угоститеља, музичара и фотографа знатно су смањени.

Запослени у поменутим секторима довијају се на различите начине. Ипак, како кажу, „догорело је до ноката“.

 



     Бојан Живадиновић

Породица Бојана Живадиновића дуго се бави организовањем свадбених весеља, а од 2009. године власници су ресторана „Извор“ на Лучичком путу у Пожаревцу. Говорећи о тренутној ситуацији, Бојан каже да је последње весеље у пуном капацитету одржано пре тачно годину дана, односно пре увођења ванредног стања. До тада ресторан је упошљавао 10 радника, а пошто је оријентисан само на организовање прослава које су са почетком епидемије изостале, већина је била принуђена да потражи други посао.

-Пошто породично радимо овај посао, морали смо да се преоријентишемо на доставу роштиља и воћних ракија, јер у саставу ресторана „Извор“ послује дестилерија и винарија. Приходи су нам сведени на минимум, исплаћујемо издатке ресторана захваљујући достави хране и уколико се убрзо не нађе неко решење бићемо у дебелом минусу. Надамо се да ће пандемија што пре проћи, јер само организовањем весеља у пуном обиму можемо позитивно да послујемо, каже Бојан Живадиновић.

 Ресторан „Извор“

Горан и Слађана Петровић

Последњих  година организовањем прослава и кетеринга баве се и Горан и Слађана Петровић. Од пре три и по године закупци су ресторана „Љубичин конак“. Епидемија корона вируса тотално је блокирала њихов рад. 

-Стање је катастрофално, ресторан не ради, а обавезе према држави морамо да измирујемо у потпуности. Инвестирали смо велика финансијска средства, у потпуности реновирали ресторан, у дворишту направили предивни забавни парк за децу, а сада је све пусто… Мислили смо да ће вакцинацијом да се реши нешто, међутим стање се погоршава. За нас једино решење је да нам држава замрзне статус док не прође епидемија, јер у супротном ускоро нећемо више моћи да плаћамо рачуне. Уколико би нам дозволили да организујемо мање прославе на отвореном простору донекле би ублажили губитак, а на овакав начин нећемо још дуго моћи да издржимо, истиче Горан Петровић.

Ресторан „Љубичин конак“

НЕ ПРИСТАЈЕМО НА ЖИВОТ БЕЗ МУЗИКЕ

             Пеђа Антић

Због епидемије корона вируса отказани су сви музички фестивали, концерти, породичне прославе, а посла није било ни за кафанске музичаре. Процењује се да је између пет и седам хиљада музичара у Србији остало без планираних прихода, а многи од њих су у веома незавидној финансијској ситуацији.

Фронтмен оркестра „Златне струне“ из Пожаревца Пеђа Антић, коме је музика примарни посао, истиче да је година  за нама била претешка.

-Додатно радим још један посао како бих могао колико -толико да помогнем породици да превазиђемо ситуацију у којој се налазимо. Чак и уз то морамо да се ослонимо на помоћ породице моје супруге и моју.  Музика ми много значи за породични буџет, али од октобра месеца буквално немамо никаквих прихода, рекао је Антић.

На питање да ли су се обратили неком музичком удружењу за помоћ Антић је рекао да су сва удружења остала нема на њихове вапаје, а изостала је и помоћ од државе, коју, како истиче и не траже: 

-Ми само тражимо да нас пусте да радимо. Захтев који смо упутили Влади је да се ревидирају ставови који су донети и које су у супротности са Уставом Републике Србије. Нас певаче су обележили као главне преносиоце вируса. Осим наше бранше погођени су и декоратери, фотографи, салони венчаница и одела… Угоститељи су се и на неки начин снашли и раде, а ми ништа.  Годину дана смо имали стрпљења и разумевања, али сада смо већ на рубу егзистенције. Немамо јасну платформу око остварења права на рад и немамо наговештај решавања тог проблема. Музичаре нико у протеклих годину дана није спомињао као уметнике, ни један позив нисмо имали, што је недопустиво за једну државу која води рачуна о својим грађанима, рекао је Антић, истичући да су поједине колеге већ годину дана без било каквог посла, док су неки морали да почну да раде друге послове како би преживели. 

Због незавидне ситуације у којој су се музичари у нашој земљи нашли одржан је и протест испред Скупштине Србије под паролом „Ми на живот без музике не пристајемо“. 

Према Антићевим речима најављен је још један протест у наредном периоду када ће одређена група музичара ступити у штрајк глађу. Покушаће, каже, да нађу решење проблема и на локалу, те је зато затражен разговор са градоначелником.  

ПРАВО НА РАД

                 Дејан Вренгић

Дејан Вренгић, Костолчанин, познат је као Деки Томато, хармоникаш, клавијатуриста, аранжериста.  У свом студију Томато пише текстове, компонује музику, ради продукцију. Шеф је бенда Томато, у коме су у основи три члана, а по потреби екипа се проширује. Као хармоникаш носилац је  многих титула, аутор  двадесетак издатих песама, као и десетинa народних кола.  Члан је  Удружења музичких уметника „Кристал-Тон“ од 1995. године. Међу првима је постао власник такозване лиценце за рад,  која је, уствари, уверење да  је члан репрезентативног синдиката и да има могућност  склапања уговора о наступу естрадних уметника и стваралаца.

Последњу свирку за већи број људи свирао је, каже, 25. октобра 2020. године. Током последњих  годину дана  јако мало је било могућности за рад. 

– Влада Републике Србије, донетим мерама нам је у потпуности онемогућила рад. Читаву годину ми, музичари, поштујемо све мере. Током тог времена сведоци смо како постоје дупли аршини. Музичаре, бар нас радне, односно оне који одрађују највећи део свирке, који нису звезде, већ људи који живе са и у свом народу,  нико није Законом дефинисао, тако да немамо шифру делатности. За државу смо ми невидљиви, каже Вренгић. Дејан је један од музичара којима је то једино занимање. Музиком се не бави случајно, као многи који имају посао, а музиком се баве из хобија, те су нелојална конкуренција, јер спуштају цене наступа.  

Од државе је, каже, добио само 100 евра помоћи, протекле године, у мају. 

-Ја и већина мојих колега не желимо новчану помоћ! Залажемо се да нам се омогући рад. Ако могу политичари да се ограде плексигласом и да раде свој посао, онда то могу и нама да реше на тај начин. Скијалишта су била препуна, чујем да су их преко лета затворили. Аутобуси градских превозника су пуни, ланци великих трговина су препуни… Моје виђење је – или затворите све, решите ситуацију или нас све пустите, каже Вренгић напомињући да је музика живот. 

-Поједини зли језици, који се, углавном, не разумеју у економију и финансије, али сујету и его хране уместо да их сузбију, рећи ће да променимо професију. Ја ћу само истаћи да деценије које сам улозио у рад, усавршавање, дошколовавање, улагање у инструменте и опрему, све победе и порази, не допуштају ми да се мирим са тим констатацијама. Поштујем све колеге који су променили професију. Рачуни стижу редовно, децу би требало отхранити…Разумем их у потпуности… 

-Већина радника обуче радну униформу, чекају их машине и справе на којима раде. Музичари су морали све то сами да обезбеде.  Док остали раде од 8 до 12 сати, ми често радимо и по 16 или 18 сати и тако исцрпљени седамо у своје аутомобиле и прелазимо километре и километре, да стигнемо живи и здрави својим домовима и породицама. Да, ми смо живи, постојимо, наше породице, наша деца…Редовно плаћамо рачуне, бар колико можемо… Буду ту и неке опомене пред утужење. У принципу, нема нормалног музичара да није „у каналу“, додаје.

То га, ипак, није спречило да учествује на више од 350 хуманитарних наступа. 

-Увек ћу се одазвати, као и све моје колеге. Музичари су једини који могу толики број народа да окупе на једном месту и да се сви прелепо осећају. Музика, то је она палета која животе свих нас боји најлепшим бојама. Саткана је од невидљивих нити душе која тка оне емоције када се најежимо, заплачемо, смејемо се и радујемо. Ниједна грана уметности није толико комплексна. Песмом славимо венчања, крштења, уз песму дочекујемо синове, кћери, унучад ,праунучад… Неретко, растанке одболујемо уз песму. Увукла се музика у све поре живота. Ми смо чувари наше културе, традиције. Не пристајемо на живот без музике. Уколико се убрзо не реше ови проблеми славићемо у кругу од пет особа уз јутјуб.  Не заборавите, музичари су ваше комшије, пријатељи, рођаци. Ту су да вам помогну када радите, када славите…

ФОТОГРАФИЈЕ БЛЕДЕ

         Горан Јанковић

Горан Јанковић, Пожаревљанин, музичар и фотограф, некада тон реализатор-сниматељ у Радио Пожаревцу. Читав живот је у причи музике и технике, а ангажовање у Радио Пожаревцу је управо било спој оба света. После петнаест година рада, гашењем Радио Пожаревца, остаје без посла.

– Од радија остаде само сећање које реално бледи, скоро као да га никада није ни било. Прођем повремено поред зграде у којој се налазио, одсеку ми се ноге, очи засијају и то је то…

Почео је чешће да свира, а фотографија, као хоби, сасвим неочекивано и непланирано долази на место радија, трансформисала се у озбиљан посао који је доносио фин приход. 

-Све се некако фино уклопило, радио сам оно што волим све до појаве ковида 19. Прошле године у марту се све руши, оба посла „падају у воду” . Обустављају се све свирке и фотографисања и од два посла која су стварала финансијску сигурност, мојој породици и мени не остаје ништа, каже Горан и додаје:

-Пролазили су дани, недеље и месеци, промена није било чак ни у најави. Прођосмо и кроз полицијске часове, затварања, обуставе рада, али чини ми се да је већина људи других занимања ипак некако функционисала. Нека занимања су потпуно замрла, друга солидно функционисала, трећа, као што је достава, доживела експанзију. Они који раде у државним фирмама муку и нису нешто осетили. На нас музичаре нико не мисли, на фотографе такође. Делује ми да држава нема слуха за нас, буквално не постојимо. Сам финансијски проблем као примаран је ужасан, треба платити рачуне, конкретно ја и сваког месеца рату за стан, купити храну итд, али можда још горе, као секундарна појава, је тај неки осећај безнађа, изгубљености и беспотребности. Не радим већ годину дана без назнака да ће се ишта променити, намеће се сваки дан на хиљаде питања: шта радити, да ли кренути нешто друго, да ли је можда боље сачекати, али до када…?

 Горан каже да је инсистирано да се не може радити без лиценце, основана су  многа удружења која су то уредно наплаћивала, али сада се не оглашавају. 

-Били су ту само када је било преко потребно узети новац за чланарине. Да је до нас барем стигла информација да се покушава нешто, да је неко преговарао са Владом Србије. Кажу у Влади да не плаћамо порез држави и да је то један од разлога што нисмо добили никакву помоћ. Могло би се баш захваљујући тим лиценцама сазнати ко су све музичари и помоћи им се некако.

 Јанковић се слаже са својим колегама да траже једино да им се омогући  основно право на рад. 

-Нека пропишу мере, тачно како се може радити и под којим условима. Долазимо до ситуације да  институције раде, маркети су свакодневно препуни, а весеља су потпуно забрањена, чак и она мала. То је оно што боли, та нека селективна примена мера.  

Читајући, каже, коментаре на друштвеним мрежама види да многи осуђују музичаре и не праве битну разлику између естрадних звезда и „обичних“ музичара.

– Ми смо све време уназад радили за новац који је био довољан за неки нормалан живот, нисмо имали куле и градове за разлику од естрадних звезда. Нелогичност и ту постоји, управо су они добили од државе финансијску помоћ, дакле музичари са звањем естрадног уметника. 

Фотографска прича је, додаје, иста. Посао је потпуно угашен, нема весеља, матура, прослава…

– Ја сам претежно био у „nightlife“ фотографији која је потпуно замрла. Организованост у смислу борбе за остваривање права на рад нема. Многе колеге већ продају своју опрему за рад, аутомобиле или шта већ могу и имају. То може решити само тренутно финансијске потешкоће, али не знамо како се дугорочно организовати. Нада је и даље ту, ваљда ће све ово убрзо проћи, та 2020.  нам је попут неког вакуума, изгледа као сан и искрено се надам да ова 2021. неће бити у духу претходне, каже Горан и закључује:

-Ми Срби смо весео народ. Музика недостаје свима, а и нама који од ње живимо. Никоме не прија ова тишина, без песме се не може!

У ПРЕСТОНИЦИ ЛАКШЕ

         Андрија Марковић

Као и у свакој професији и у музичкој постоје они којима је теже или лакше.  Пожаревљанин Андрија Марковић Аки, тренутно живи у Београду, а музиком се бави од своје седамнаесте године. Популарност је стекао у Звездама Гранда. Како каже музика је његов примарни и једини посао.

-Људи обично кажу да оно што је добро се не дира, тако и ја. Само и искључиво се бавим музиком, јер кад радим нешто што волим, волим да дам свој максимум  и да се скроз посветим томе, рекао је Марковић напомињући да је музика његов живот. 

– Корона је највише погодила нашу професију. Скоро већ годину дана траје, а последњих пар месеци уопште нисам радио. Што се тиче финансијских проблема, искрено их немам. Ако нисам успео за све ово време да зарадим себи да бар за годину дана    могу да опстанем и без посла, онда боље да мењам професију. Због тога не разумем већину својих колега, који, како ми се чини, живе живот од данас до сутра. Све што зараде одмах потроше на скупа кола, гардеробу и остале показне ствари, каже Марковић који се није обраћао удружењима за било који вид помоћи.

-Планирам да још мало одморим и на миру бирам и снимам нове песме док не почнем да радим. Искрено се надам да ће се ускоро ова ситуација смирити, па да се сви вратимо у нормалу, рекао је Марковић.  

И.Р.,  Т.Р.С.  и  Д.Д.