2017-07-02T22:05:32+02:00 2. јула, 2017. 22:05 |

УСПЕШНИ МЕЂУ НАМА: СЛАВИЦА ПЕЈОВИЋ – Сви смо ми по мало песници…

sp

Оснивач је Клуба љубитеља књиге „Мајдан“ и истоименог часописа у Костолцу и покретач манифестација које су постале традиционалне у граду рудара: Књижевно духовних сусрета „Костолачка жишка“ и Meђународне песничке манифестације „ОРФЕЈ НА ДУНАВУ“. Њеним  ангажовањем успостављени су контакти са уметницима и песницима из Италије, Румуније, Бугарске, Албаније, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словачке… Аутор је три публикације везане за Костолац, пет самосталних збирки поезије: „Елегија без одговора“ , „Озар“, „Бит и сање“,  „Испис и струј“  и „У бескрају трајања“ као и заједничке збирке „Црно водом на Дунаво“. Речју: Славица Пејовић. 

Рођена је у Мокрину.  Гимназију је завршила у Пожаревцу, а Факултет политичких наука у Београду. Током радног века, поред  друштвено-политичког ангажовања,  обављала је послове директора Дома културе и Центра за културу Пожаревац. По стицању  звања библиотекара, руководила библиотеком у Костолцу из које 2009. године одлази у пензију. Импозантан траг, првенствено у културним токовима, довео нас је до госпође Пејовић идејом да је кроз овај интервју боље упознамо и представимо читаоцима.

Чињеница је да сте у широком кругу Пожаревљана остали упамћени као директор Дома културе, а једно време и  Центра за културу. Имајући у виду да сте ФПН окончали на одсеку дипломатије, чини се да сте ову вештину имплементовали у сваки сегмент рада Дома културе о чему говори плодотворан рад у то време.

-Мислим да ми моја „дипломатија“ није баш пуно помогла  у руковођењу овом установом. Пре бих рекла да ми је овај факултет дао широко образовање и основу да се  лакше снађем у свим пословима које смо тада покретали и  организовали. Дом културе није био и не сме бити крута бирократска установа која ради по устаљеним шемама и шаблонима, чак и правилима, ма колико постоји и ту одређена „технологија рада“ . Много је више руководиоцу било које установе у култури потребан природни таленат, ентузијазам,  познавање психологије као и и неки природни инстинкт како анимирати колектив да од себе да и више него што жели, изабрати и створити креативни  тим, открити  прикривене таленте , дати им шансу да се искажу. Након почетничких корака, схватила сам да ја од њих могу много више научити него они од мене и зато и говорим да сам прави факултет завршила баш ту… Али напорно је било  убедити их да прихвате и мој начин рада, који је био више него прохтеван.  Тако у тој нашој интеракцији, то је по мени био, а и у памћењу свих из колектива, па и Пожаревљана, период када је Дом културе био дом културе, дом аматера, професионалаца, изузетних програма, прве дискотеке „Флеш“ у друштвеној својини, затим,  сјајних аматерских представа позоришта „Миливоје Живановић“, промоција књижевних вредности и стваралаца, чак и храбрих корака да направимо и искораке у довођењу квалитетних професионалних програма (естрадне Лепе Брене или не баш општеприхваћене представе „Колубарска битка“). Битно је да се радило тада креативно и колективно – на мени је било да све то каналишем. Зато не преузимам  само на себе заслугу за тај сјајни период  културних дешавања и садржаја  у граду који се изборио и за тада ту новосаграђену зграду…

Уз помоћ којих животних једара сте запловили таласима поезије. Откријте нам део овог дела Вашег животног путовања.

-Склона сам веровању да смо сви ми по мало или мало више песници…Поезија и поетски удисаји су природно стање свих нас само га ми каткад раније, а некад касније искажемо. Мој цео професионални радни век везан је за књигу,  чак и детињство. Читање је неопходно да те  животни ход доведе и до поетског исказа. Животно сазревање ти даје могућност да себе обликујеш, не увек према узорима из књига на којима си одрастао. Ослобађањем себе од наслага некад и погрешних уверења, ослобађањем духа на том путу трагања за животним истинама али и за сопственом суштином једноставно добијеш  РЕЧ. А онда, када тој слободи и упознавању  сопствене личности и вредности, додаш и слободно време, које сам добила са одласком у пензију, онда добијаш и „шансу“ да оствариш у потпуности и себе.

Жена, мајка, песник, руководилац, визионар и креативац, организатор, како сте успели да ускладите личне афинитете, професионалне и породичне обавезе?

-Када бих рекла да сам јунак, не бих рекла истину…Ја сам једноставно све то и све се то подразумева да сам као таква могла то све и да остварим..Ако нешто  желиш, волиш и  знаш, свестан си својих способности, имаш своје идеале, визије, снове и уз то и подршку породице, посебно супруга, може се све. Ја сам изгледа била тиме награђена. Међутим, није све увек било глатко, нити идеално. Требало је много храбрости уз све ово претходно – изборити се за то што радиш, добити и шансу да се искажеш.

Чињеница је да сте одшкринули врата културне сцене Италије  једном броју наших уметника и потпомогли да се име малог града са обале српског тока Дунава уцрта у културну мапу света. То није било ни једноставно ни брзо?

-Није било једноставно али ни неоствариво, посебно ако се ослободиш фобија и фрустрација прошлости и схватиш да си и ти са својом културом и креацијом део те Европе и њених вредности Најпре сам се пријавила на један интернационални конкурс за поезију и прозу у италијанском граду Галатоне, тамо добила награду, а затим позвана да својом видео поезијом учествујем у Песару на фестивалу видео поезије и ту са песмом „Ходочашће мајци“ освојила прво место. Видео је направљен овде у Костолцу, са креативним тимом који сам изабрала, а онда је све прерасло у пријатељство и сарадњу коју сам проширила и потврдила потписивањем протокола о сарадњи и Пакта о пријатељству  удружења „VerbumlandiArt“ и Клуба љубитеља књиге „Мајдан“. Сада већ имамо отворена врата и драго ми је да смо успели сви…

Били сте први дипломирани политиколог у Пожаревцу, први библиотекар у Костолцу, освајали сте прве награде, били сте прва жена директор Дома културе у Пожаревцу, шта је то прво” што бисте истакли?

-Бити први у нечему је увек вредно пажње и признато на националном нивоу. А много малих ствари које човек први пут оствари и доживи најчешће су радост само за тог човека и значајне су  само њему. Све што сте поменули је тачно али да се нашалим мало – за мене, оно што сам први пут урадила, а изискивало је пуно храбрости је мој први лет авионом. Успела сам да савладам страх и полетим авионом, ја која ни бицикл, ни  ауто не возим, јер  под ногама не осећам чврсто тло и са знањем само једне реченице италијанског, коју сам научила напамет, преко Рима стигнем до југа Италије. То  моје прво путовање авионом и савладавање страха од лета  имало је смисла – било је чак и неопходно.  Или,  да стегнем срце и напишем и објавим прву збирку поезије и при томе кажем  да сам то ја… Такође и да од унучића, који немају ни десет година учим како да сурфујем интернетом, да будем на друштвеним мрежама. Превише је трагова иза мене који остају, да бих одустала чак и од тога да будем и бака, како они кажу: „бака cool“. Ма, не морам бити прва али не смем да заостајем , па и кад паднем морам да устанем. То дође као неки мој животни мото.

Који су планови на пољу стваралаштва?

-Објављено је пет мојих збирки поезије. Спремна је још једна из овог другог такозваног триптиха. Предстоји објављивање збирке на италијанском језику,  а надам се, и на још неким језицима. Закорачила сам у писање прозе иако не мислим да је то врхунац књижевног стваралаштва, напротив. Осећам да приче  које већ живе у мени морам пренети на папир –  на мој начин. Самим тим,  надам се да ће и  РЕЧ коју славим бити исказана – на мој начин!

                                                Признања                   

Славица Пејовић је добитник Повеље за културу Града  Пожаревца, Грамате владике  Браничевско пожаревачког Игнатија, као и престижних награда на конкурсима за поезију: Premio internazionale i nazionale „Citta del Galateo“,  Галатоне (ЛЕ), Италија  2013, 2014, 2015, и 2016. – (Grand merito) године, a на  Premio „Voice di POETA“, Песаро, Италија  2015. године осваја прво место за видео спот песме „Ходочашће мајци“. На истој манифестацији 2016.године, названој Конструктори мира – песници дигните свој глас за мир, била је председник стручног жирија за песнике из Србије и Црне Горе.

Живи и ствара у Костолцу. Мајка је  два сина и ужива у четворо унучади: Ларе, Реље, Филипа и Андрије.

                                                                        Разговарао: Влада Винкић