Др Игнатије Мидић

 

Православни хришћани данас славе Васкрс, највећи празник којим се прославља Исусов повратак у живот, васкрсење.

Поводом највећег православног празника, верницима браничевске епархије, васкршњом посланицом обратио се епископ браничевски др Игнатије Мидић следећим речима:

– Христос воскресе, заиста воскресе.

Драга браћо и сестре у Христу господу, данас славимо највећи празник, највећи догађај у досадашњој историји хришћанске цркве, али и уопште историји човечанства.  Кажем досадашњи највећи,  зато што предстоји још већи догађај, а то је други долазак Христов и опште васкрсење мртвих и устављење царства Божијега коме се сви надамо. Христово васкрсење је само предокус тога и зато ми њега славимо упаво у литургији као заједници ка собрању свих, где приносимо и природу, долазимо сами тамо, сабирамо се око једнога епископа и доносимо природу као ону коју приносимо господу и призивамо духа светога да и она буде вечна. Управо литургијско сабрање је икона царства Божијега и зато тај догађај, васкрсење Христово, се не слави  појединачно, него у склопу литургије, што представља догађај везан за опште васкрсење и будуће царство Божије. То је и суштина наше вере хришћанске, јер као што каже апостол Павле „Највећи непријатељ човека и читаве створене природе је смрт“, те ако нема васкрсења мртвих, тада је, каже он, узалудно проповедање наше и узалудна је вера ваша, тада боље да једемо и пијемо јер ћемо сутра умрети. Али човек је биће такво, иако смо окружени смрћу и стално имамо то искуство, он је биће боголико у коме је Господ усадио ту чежњу за вечним животом. Зато  човек и тако ради, као да никад неће умрети, јер то је, као што рекох, незаборављање смрти, већ да има човек у себи наду да ће смрт бити побеђена и да ће он живети вечно. Наравно, ово је подразумевало да Господ сиђе и сједини се са нама, да узме створену природу у своју личност, што се и било остварило у догађају рођења сина Божијег, као човека Исуса Христа, јер у ствари само у заједници са Богом створена природа може да живи, казује владика Игнатије и додаје:

– Ми смо сви читава васељена, све што постоји, космос, створени ни из чега и наше биће, како каже свети Атанасије Велики „Наше биће је некада  небиће“ . Не можемо се ослонити на себе да би живели, него једино можемо живети и превазићи смрт и то небиће у заједници са Господом. Он је једини животодавац и једини извор живота. Управо у томе јесте важност оваплоћења сина Божјег, очовечења његовог.  То је после Адамовог греха, будући да је Адам тај који је требао да се сједини са сином Божијим, он је то одбио, био је слободан и мислио је да ће наћи лек против смрти у природи, као што, на жалост, савремени човек то мисли и тражи, бар они који желе живот мисле да ће га наћи у природи и зато медицину толико хвалимо. Наравно, све је то потребно, али не може се смрт искоренити, односно уништити природним силама, него само у заједници са Господом.

То је показало и васкрсење Христово. Једино је он васкрсао до сад. Његов силазак међу нас, после пада Адамовог. Иначе свакако би се догодило то сједињење, јер је Господ створио природу да се сједини са њим и да тако живи вечно, али после пада Адамовог, сада је Христос требало да учини што је Адам одбио, да он буде тај који приноси природу Богу. То је подразумевало да узме и смрт у своју личност.  Тако је и било. Господ је узео нашу створену смртну природу и то је показала његова смрт на крсту, да је он заиста човек као и ми. Иначе, да он није умро, тада он не би био исти са нама. Он је смрћу својом показао да је узео нашу природу и поистоветио се са нама. Ту је природу оживео васкрсењем, јер је Бог отац подигао Христа трећег дана из мртвих, Духом Светим и тако је целокупна природа спашена у  Христу. Он се није сјединио са једним конкретним човеком узевши природу нашу у своју личност. Ми ту природу делимо са њим. Зато ће васкрснути сви у последњи дан, и они  који су са Господом и они који су против, јер нико не може да избегне то.

Оно што нам је Господ оставио, то је остварење нас као личности, јер човек је биће боголико. Он не жели  само  да живи вечно, него он жели да буде то што јесте, да буде апсолутна слободна и непоновљива личност. То сваки човек тежи и то се може остварити једино у заједници са Господом, односно у литургијској заједници. Јер личност, по учењу светих отаца и у односу на оно што верујемо у односу на Бога нашега и његово постојање, које је Света Тројица, личност је заједница. Једно ја не може да постоји без једнога ти и заједнице са њим.  Управо та заједница за коју се ми опредељујемо и за коју смо у стању и живот свој да дамо, она чини наш идентитет, наше ја, нашу личност. Ако се везујемо за створене ствари, смртне по себи саме, тада и наша личност неће бити испуњена односно нећемо имати као личности живота вечнога. То можемо само ако се везујемо за Господа, који је вечан, и који је извор живота, рекао је Игнатије и истакао да је пост врло битна за нашу веру.

                                                                   ПОСТ

-Шта значи пост? Црква нас позива у једном временском периоду да оставимо једну храну и да не једемо мрсну храну. Ми можемо логички да приступимо,  шта је ту лоше сад, до јуче смо јели сад не једемо. Црква нас позива на пост да ми видимо да ли смо ми везани за храну или смо везани за Господа. Ако је човек везан за храну и ако му узмете тањир, он ће бити у стању да вас убије, али сваки онај који пости, он на тај начин показује да неће бити везан за храну, него хоће да буде везан за Господа. Где је надање наше и највећа љубав, тамо је и живот наш и извор наше личности. 

                                                                                                                                                                И.Р.

 

Share.

Comments are closed.

Skip to content