Исламска заједница о донирању органа
Ефендија, костолачки имам Висар Софра, истиче да исламска заједница дозвољава пресађивање органа, али само уколико су испуњени одређени услови.
– До скоро то није ни било толико познато, тако да су и даље ограничена знања и информације на ту тему. Отуда сам се и ја најпре консултовао са предводником исламске заједнице као старијим, искуснијим… Овом приликом преносим став исламске заједнице, који је утемељен на Божијој књизи, у којој год држави да се налазимо, каже ефендија и наставља:
– Крајем 20. и почетком 21. века све је нагло почело да напредује, техника, технологија.., такође и медицина. Куран је Божија књига која директно говори о прописима у сваком сегменту човечијег живота, тако да показује како би човек требало да се понаша, шта јесте, а шта није дозвољено. Када је реч о самом Божијем говору, има ствари које нису директно казане, као што је донирање органа, али се индиректно могу извући поуке. Тиме се баве најученији људи исламске заједнице. Такође, да би се нешто доказало, користи се и говор божијег миљеника или пророка Мухамеда, који је за живота казивао објаве од Бога.
– Докази да је пресађивање органа дозвољено у вери ислам можемо наћи у Курану индиректно. Знамо да је Бог власник свега што постоји, земље, небеса, људских душа, људских тела… Онда се поставља питање одакле право да се даје некоме оно чега је власник Бог. Одговор на то питање је сам Божији говор, када каже: „Бог вам није забранио да радите добро дело“. У то спада свако добро чињење којим се не наноси штета себи, другима, околини. И код Божијег миљеника Михамеда налазимо доказ када каже: „О, слуге Божије, није Бог дао ниједну болест, а да за ту болест лек дао није. Само га треба пронаћи“, објашњава ефендија Висар Софра, и истиче:
– Наше тело је фотокопија. Оригинал је само душа. Разлика између живог и преминулог човека је у души, без које тело нема вредност. Отуда, далеко би више пажње требало посветити неговању душе, а не тела, које ће свакако пропасти.
Ефендија подсећа да је исламска заједница доста пута учествовала у добровољном давању крви. Видимо да давање одређене количине крви неком другом помаже, а да притом не шкоди даваоцу. Потом, жена која доји своје дете и прихвати да исто чини за дете које је остало без мајке, такође даје део себе. У том смислу, нема разлога другачије гледати на донирање органе, које може човеку да спаси и продужи живот.
Међутим, ефендија, костолачки имам Висар Софра, наглашава да по исламу морају бити испуњени одређени услови како би дошло до трансплантације органа. Ако један од њих није испуњен, онда пресађивање није прихватљиво:
– Најпре је неопходно да донор самовољно жели да да своје органе. Потом, човек мора бити здрвствено способан за тај процес, без додатних ризика по здравље, о чему процењују доктори. Такође, онај ко жели да донира органе требало би да има два сведока за ту своју жељу и изјаву, јер се људи у нужди служе свакојаким чињењем. Један од услова је и тај да доктор утврди да ли је дошло до комплетног уништења малог мозга, знајући да он контролише виталне органе. Следећи услов био би да се не врши дискриминација по било ком основу, као и да се да предност сиромашнима, јер је њима квалитетна здравствена заштита мање доступна. Потом, никако не сме бити никаквог вида злоупотребе ради личне материјалне користи. Управо је страх од трговине органима један од разлога противљења људи донирању. Међу условима је и сагласност целокупне најуже породице да се органи њима драге преминуле особе донирају. Последњи услов за трансплантацију јесте да се не донирају органи који су забрањени по вери ислам, а то су репродуктивни органи. Уколико поменути услови нису испуњени, трансплантација није дозвољена, објашњава ефендија и поручује:
– Скренуо бих пажњу и на то да услов за донирање органа није вероисповест било донора, било примаоца органа. Бог је један и свако има право на своје веровање. Ми га зовемо Алах, други га зову Исус, трећи Јехова, четврти Буда… Суштина је у томе да је Бог један и да је власник свега, па тако и људских органа, а на њима не пише ко је које вере.