Пресађивање јетре програм је који захтева велику прецизност, знање и ефикасност хирурга, хепатолога, анестезиолога, нефролога, кардиолога, трансфузиолога, имунолога, микробиолога и психијатра.
Органи за трансплантацију углавном се добијају од особе која је доживела мождану смрт, али која има очуване све друге виталне функције. Битно је само да је за живота потписао донорску картицу, односно да се није изјаснио да не жели постати донор органа. Такође, да би се трансплантација извела, неопходно је да најближа родбина пристане на ову интервенцију. Брзина је у свему овоме важан елемент, јер од налажења до окончања пресађивања органа не би смело да прође више од 8 до 10 сати, док хируршки захват трансплантације обично траје 4-5 сати. Операција пресађивања јетре је сложена хируршка интервенција, о чему говори податак да она укључује и четири анастомосе, односно спајања нерава, крвних судова и других органских целина, те може да је обави само искусан хирург који одлично познаје анатомију и физиологију јетре. Обзиром на чињеницу да у Србији нема довољно донора кадаверичних органа, требало би размишљати у правцу развијања програма трансплантације јетре са живог донора.
Трансплантација јетре обавља се услед болести цирозе, неких других конгениталних обољења и тумора. То је операција којом се уклања оболели орган и замењује здравим.
Дуги низ година, у клиникама Аџибадем здравственог система у Турској, успешно се спроводе трансплантације јетре. Хирурзи из Аџибадема први су у Европи по броју ових интервенција, други у свету, одмах после Јужне Кореје. Због малог броја кадаверичних донора у посљедњих десетак година специјализовали су се за знатно тежу и захтевнију интервенцију, али лакшу за пацијента – трансплантацију са живог донора. Донор у болници остаје до пет дана. За то време јетра се опоравља и достиже 80 посто своје нормалне величине.
Правилником Министарства здравља Републике Турске, за међународне пацијенте дозвољена је родбинска трасплантација са живог донора до четвртог колена. То значи да донор и пацијент морају бити у родбинској вези, што се потврђује судски овереном документацијом. Уколико пацијент има донора који је у ширем родбинском сродству (5. или 6. колено), у том случају се иде на Етичку комисију при турском Министарству здравља, који даје коначно одобрење за трансплантацију.
За пацијенте који немају свог одговарајућег донора, приступа се такозваној унакрсној трансплантацији. Пацијент тада има шансу да добије орган од донора са којим није у сродству, док његов донор орган дарује неком другом пацијенту. Унакрсном трансплантацијом пацијенти могу добити орган без високог имунолошког ризика. Програм унакрсне транплантацıје повећава шансе да се нађе погодан орган исте крвне групе као и одговарајуће ткивне подударности. Осим крвних група и компатибилности ткива, води се рачуна да донори и пацијенти буду истог пола и приближних година.
Иначе, унутар Меморијал групације, у Истанбулу делују два центра за трансплантацију. У 2015. години, у Меморијал болницама изведено је 300 трансплантација јетре, 85 посто трансплантација изведено је са живог донора, успешност је износила 93 процента, а такође и преко 352 трансплантације бубрега чија је успешност била 99 посто.