Искуство на сцени ју је научило да таленат може имати мноштво различитих облика и да сваки стваралац у себи носи нешто јединствено. За меру је одабрала аматеризам који је годинама испуњава док сопствени дар несебично дели са колегама из Општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ у Малом Црнићу.
Речју, то је Милица Радовановић коју су околности мотивисале да верује у себе а креирани ликови снажили и градили истрајност и самосталност.
Даривање сопственог талента позоришној публици није случајно јер је одрастала је у породици која је генерацијски неговала љубав према уметности и традицији.
– Моји родитељи активно су се бавили фолклором. Посебно истичем мајку која је од малих ногу певала и учествовала на бројним манифестацијама и такмичењима. Стасавала сам окружена квалитетном музиком, игром и песмом и тај ток ме је једноставно повукао на сцену. Са пет година заиграла сам у Културно-уметничком друштву „Топониоца“ а након дугог искуства почела да наступам и за КУД „Велико Село“. Ту сам помагала и у новим кореографијама које сам радила од срца, без накнаде и са великом љубављу. У свет позоришта закорачила сам на прагу између основне и средње школе и то је био и неки вид мог одбрамбени механизам од стварности, говори Милица.
Поменуте године бивају прекретница у животу њених родитеља а сенку проблема Милица је обасјала светлостима глуме.
– Чињеница је да сам свет позоришта заволела и у њега кренула из љубави. Но, то време поклопило се са породичним размирицама тако да ми је сцена пружила прилику да оно што осећам преточим у улоге. Позориште постаје моја друга кућа. Место на коме сам налазила мир и сигурност и нисам очекивала да ћу му остати верна толико година, прича саговорница која у то време уписује Економску школу у Пожаревцу где се сели, али релација Топоница-Мало Црниће-Пожаревац остаје.
-Сећам се периода када ме је бака Вера возила на пробе. Мени баш симпатична у великом аутомобилу и са марамом на глави. Никада јој није било тешко да ме довезе, сачека да завршим пробу и врати кући. За поједине представе ми је шила костиме. Можда јој то није било оптерећење, али је мени значило више него што сам тада умела да кажем. Бака није била само мој возач до позоришта и повремени креатор костима: била је мој тихи ослонац.
Милица Радовановић рођена је 28.децемба 1999. године у породици мајке Зорице и оца Ненада. Највише времена на сокацима Топонице проводила је са млађим братом Марком који је такође заљубљеник у глуму. Похађала је основну школу „Ђура Јакшић“ и за овај период везује је занимљива прича:
– Оно што још дугујем својој баки Вери је љубав ка ручним радовима. Она ме је научила да везем и захваљујући томе као основац сам победила на такмичењу које ми је донело невероватно искуство и велику награду за девојчицу мојих година. Посетила сам Бели двор и упознала престолонаследника Александра и принцезу Катарину Карађорђевић. Сећам се колико сам била поносна јер је то за мене био велики успех и потврда да се труд и таленат увек препознају.
АПЛАУЗ ПУБЛИКЕ „НОСИЛА“ КУЋИ
Прва улога коју је Милица Радовановић креирала била је Бландина. Одиграла ју је у представи „Слуга двају господара“ редитеља Фуада Табучића приређеној у оквиру Омладинске сцене Општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ Мало Црниће. Потом почињу да се нижу ликови.
-Било је и тешких тренутака, нарочито у мојим почецима када сам била без подршке коју је свако дете заслужило да има. Док су моји другари након представа у публици имали неког ко ће их загрлити, похвалити и са њима поделити радост ја сам често силазила са сцене сузних очију. Аплауз публике био је једино што сам тада са собом носила кући.
-Током ових година играла сам од епизодних до великих улога. Свака од њих оставила је јединствен траг. Издвojилa бих прeдстaву „Изa Бoжиjих лeђa“ Дejaна Цицмилoвића. И сама сaм oсeтилa нeлaгoду јер је билo захтевно радити малу улoгу препуну eмoциja. Са друге стране посебан утисак на мене оставио је лик Милице у представи „Сабирни центар“. Док сам је играла никада се нисам осећала живље што је, признаћете, помало незамислимо за једну покојницу, уз осмех објашњава Милица и додаје:
-Мало се зна да сам одувек имала јаку трему. Ипак, чим станем на сцену стрепња и трема нестану. Заборавим на све и остајемо само лик који тумачим и ја. Мислим да је то начин којим дајем свој максимум трудећи се да оправдам поверење редитеља и чланова читавог малоцрнићког ансамбла.
-Jeднoм сaм нa сцeну изaшлa сa пoгрeшним рeквизитoм. У трeнутку сaм схвaтилa дa нeштo ниje кaкo трeбa, aли ниje билo повратка. Умeстo пaникe уклoпилa сaм гa у причу кao дa je тaкo нaписaнo. Пoслe прeдстaвe рeдитeљ ми je крoз смeх рeкao: „Aкo oвaкo нaстaвиш дa импрoвизуjeш мoрaћeмo дa мeњaмo тeкст збoг тeбe.“ Oд тaдa увeк првo прoвeрим рeквизитe пa тeк oндa излaзим нa сцeну, са осмехом се сећа Милица.
ЉУДИ ЧЕСТО НОСЕ МАСКЕ У ЖИВОТУ
Милица Радовановић истиче да јој највећу срећу глумачког стваралаштва пружа реакција публике посебно осмех на лицима људи које познаје. Када је било потребно ненадано је са успехом ускакала је и у друге улоге а тај изазов јој причињава посебно задовољство:
-Мислим да је то сасвим нормално јер позориште су тимски рад и заједничка љубав према аматеризму. Са поносом могу да кажем како малоцрнићко позориште „Бранислав Нушић“ годинама ствара представе које освајају награде, признања и – публику. Посебно место у мом аматерском животу заузима драга колегиница Љиљана Милановић која је у мени видела талентовану особу и пружила подршку када ми је била најпотребнија, искрена је Милица наглашавајући:
-Кроз протекли период схватила сам да људи често носе маске и превише добро глуме у животу. Тако сам научила да глумим само онда када треба: на сцени. Мислим да сам у души остала она обична Милица коју пријатељи воле и цене.
Милица данас живи у Топоноци са баком Вером и деком Миодрагом којима свакодневно помаже око кућних послова. Поносна на своје порекло и место одрастања говори да је срећна и захвална на свему што има. Много људи из публике често је препозна на професионалном радном месту у Општиној управи Мало Црниће.
-На послу сам окружена најбољим колегама, у позоришту имам пријатеље који су давно постали моја друга породица, а живот ме наградио и љубављу. Немања. Најбољи дечко који ми пружа подршку, прати готово на сваком гостовању и мој обожавалац још из времена док се нисмо упознали. То је целина којом је заслужио и добио посебно место у мом животу и срцу.
-Живот ме је научио да не морамо да глумимо не би ли били прихваћени. Довољно је да будемо своји. Ја сам глумица само када се подигне завеса а ван сцене девојка која воли своју породицу, своје позориште и људе који су јој помогли да постане оно што је данас, закључује Милица Радовановић.
Д.В. / Фoтo: Mирoслaв Живoтић