Из великог села Аристија одакле је највећи број пожаревачких Грка, води порекло и чувени кафеџија, пекар и трговац Риста Колоњас. Уствари, Колоњас је надимак, али је давно усвојено презиме.
У Пожаревац га као дечака 1863. године доводи отац Хариш, који је по занимању био хлебар, пекар. Риста је наставио очев занат мада се бавио и трговином и угоститељством. Временом је преузео кафану од Зоје Годопулиса, чувеног грчког кафеџије из Аристија, који је посрбио презиме Ђорђевић. Зоја или Живко је препустио кафану Ристи, који ју је преправио и направио већи објекат из којег је касније настала „Српска круна“, најчувенији хотел између два светска рата.
Пошто је током Првог светског рата једним делом био руиниран, Колоњас га је у потпуности преуредио и на неки начин та зграда је добила данашњи изглед, а налази се на месту које тренутно користи ЈКП „Водовод и канализација“. Чувени хотел у то доба је био на гласу, имао је најлепше собе са модерним купатилима и централним грејањем. Ту је отворен и „Ристин биоскоп“ који се касније проширио на некадашњу Мораву, односно Трудићев биоскоп. Некада се биоскоп давао у кафанама, људи су за столовима пили, јели и гледали филмове. Одигравале су се и позоришне представе и једном речју Српска круна је била стициште забаве, балова, политичких скупова…
Риста Колоњас је стекао већи број локала у граду и био угледна личност Пожаревца између два светска рата. Између осталог, направио је велику и лепу кућу која и данас постоји на углу улица Боже Димитријевића и Југовићеве, има огромну архитектонску вредност и вапи за реконструкцијом. Иако богат, значајан и угледан човек, није иза себе оставио потомство. Његова жена Василиса је из породице Годопулис. Доста дуго су живели са Ристином мајком, а после њене смрти живели су у тој кући у заједници са сестром Јелисаветом и њеним мужем Димитријем Димитријевићем, кожарским трговцем.
УГЛЕДНИ СТАНОВНИК ПОЖАРЕВЦА
Риста Колоњас је умро 1942. године у Пожаревцу, где је и сахрањен. Био је маркантна личност, имао је дугу, белу браду и подсећао је на чувеног српског политичара Николу Пашића. Има једна анегдота, која каже да су га Београђани када је долазио у Београд неким послом, ословљавали са „господине председниче“, што је њему било чудно, али дешавало се да га замене са Николом Пашићем. Иначе, Риста Колоњас је на крају основао и Кредитну банку, где је био председник, а поседовао је и бројне дућане, хлебарницу, пекару…
Пошто нису имали порода, Риста и Василиса су пред Други светски рат усвојили једну девојку коју су касније и удали, али та жена која је са мужем једно време за време Другог светског рата живела у Ристиној кући, касније се одселила у Врање. После Другог светског рата пошто није било наследника, а са друге стране извршена је национализација, имовина је одузета и практично сво то богатство је постало државна својина. Иако је код Коче Димитријевића постојао својеручни тестамент Ристе Колоњаса, у коме он појединачно набраја шта коме оставља од имовине, почевши од хуманитарних пожаревачких организација, па чак до свог родног села Аристија, где је поседовао некретнине, све је остало у државном власништву.
Иначе, Риста Колоњас као угледни грађанин био је члан скоро свих добротворних друштава, давао је новац у добротворне сврхе Колу српских сестара, Женском друштву, сиромашним ученицима… Као такав уживао је посебан углед у Пожаревцу и, иако није био политичка личност, имао је велику популарност.
Кажу да је између Ксенофона Мантића и Ристе Колоњаса постојала извесна суревњивост, али је опроштајни говор на Мантићевој сахрани одржао Колоњас, који је објављен у тадашњем листу „Грађанин“. У њему је забележено шта су радили један и други, јер су на неки начин били конкуренција. У једном делу говора Риста наглашава да, иако је било сукоба, требало би да се опрости, јер како је рекао „у туђем свету смо доживели да стекнемо углед и иметак и Пожаревљани се нас овде прихватили као такве“.
Д.Динић