Пожаревљани га знају као скромног човека који током летњих вечери ужива да са супругом прошета Табачком чаршијом, ћеркици и сину купи сладолед, одседи на некој од фонтана и у разговору са пријатељима размени мишљења из различитих области. Поштоваоци уметности га, пак, познају као сјајног портретисту који је претходних година излагао у Пожаревцу, али и ствараоца који је у пар наврата својим несвакидашњим ликовним радовима употпунио Kултурно лето и Фестивал уличне уметности. Пријатељи по кичици знају по занимљивим перформансима на свом фејсбук профилу на коме пред камером у живом преносу за сат-два бели папир претвори у дело пуно емоција, живота и реалности.
Он је Предраг Радошевић, по вокацији сликар, по образовању мастер економиста. За собом има двадесетогодишње сликарско искуство, небројено радова и невероватну позитивну енергију. Са поносом нам показује своје слике, односно, део њих, јер је сликање његов и живот његове породице, имајући у виду је је највећи део насталих радова одавно продат и сада краси почасна места приватних галерија и домова људи који живе како у Србији, тако и широм Европе.
У делима које са пажњом разгледамо доминирају портрети познатих личности из света музике, филма, књижевности који потписнике редова у појединим тренуцима доводе у дилему да ли је у питању цртеж, фотографија или комбинација оба. Наравно то је са једне стране само утисак а друге стране потврда умећа нашег саговорника. Посебан утисак оставља рад на коме је благопочивши патријарх српски Павле.
– Када је реч о техникама које користим, опробао сам се у бројним, тако да се на папирима и платнима потписаним мојим именом налазе радови настали угљеном, графитом, пастелом, пан-пастелом, акрилом, уљем… Једноставно, у свакој од поменутих пронашао сам пут до коначног изгледа дела и довољо је да дође до инспирације, док је техника секундарна. Оно што стављам у први план је инспирација, а њу налазим свуда око себе, у ближем и даљем окружењу. Но, чињеница је да добар део идеја добијам уз музику која ме обавезно прати током рада, вели Радошевић.
ТРУД, РАД, ИНАТ
Предраг се родио у Новим Козарцима крај Кикинде 1984. године, док у Пожаревац долази три деценије доцније.
– Имао сам велике снове док сам одрастао у сиромашним условима са мајком и сестрама које су ми давале велику подршку. Но, посебан осећај сигурности и вере давала ми је бака Дара, жена борац, ратник и мој највећи животни учитељ, сећа се Радошевић кога је цртеж привлачио од најмлађих дана одрастања.
– Уз игре са другарима које су биле неизоставне, дане који нису били за излазак у двориште и на улицу проводио сам уз папир и дрвене или воштане бојице. Ипак, то се све сводило на ниво забаве, док једног дана у блоку своје школске другарице нисам видео цртеж девојчице са мајицом на бретеле. То је на мене оставило посебан утисак и дало снагу да нацртам боље и лепше. Искрено, нисам био задовољан ни првим, ни другим, ни трећим покушајем, али био сам упоран. Управо та упорност је „смирила“ моју руку, почела да усмерава потезе, фокусира пажњу, прича Предраг који као средњошколац већ има богату колекцију квалитетних цртежа и још већу жељу да се оствари као ликовни уметник.
У то време озбиљније улази у овај свет и уз помоћ кикиндских сликара, првенствено Здравка Мандића, Браце Азарића, Миомира Фелбаба и Зорана Кузманова стиче озбиљнија знања и открива тајне ликовних израза.
– Упркос великој жељи, животне околности су биле такве да ми се није пружила могућност да упишем Академију. Жељу сам надокнадио трудом, радом и инатом. Из дана у дан настајала су нова дела и то су првенствено били портрети. Имајући у виду да се у њима огледао одређени квалитет, убрзо сам почео да их радим професионално: продавао сам портрете спајајући знање и бизнис. Тако се заокружује основа којом употпуњујем кућни буџет и видим шансу за даљи животни пут који ипак почиње да тече у правцу који сам замислио, говори нам Предраг Радошевић који 2013. године долази у Пожаревац настављајући своју сликарску каријеру.
ОД НОВИХ КОЗАРАЦА ДО ЕВРОПСКИХ ГАЛЕРИЈА
За две деценије уметничког рада, Радошевић је самостално излагао у Новим Козарцима, Кикинди, Новом Саду, Београду и Пожаревцу, а на групним изложбама и ликовним колонијама учествовао у великом броју градова Србије и Европе. Члан је УЛИС „Милена Павловић Барили“ Пожаревац, УЛС „Ђура Јакшић” Београд-Пожаревац, немачке асоцијације „Focus Еuropa“, као и УМУ „Чаробна пиџама“ Пожаревац.
Остваривши циљ да се талентом докаже у уметничком свету, Предраг себи није допустио да то буде његова крајња граница. Напротив.
– Имати циљ је кључно попут способности да размишљате објективно. Тако сам, када су се стекли услови, уместо ликовне академије уписао и завршио економију. Не случајно већ у интересу уметности: спојио сам лепо и корисно. Мислим да је то главни кључ за уметника који живи од свог талента и рада тако да сам развио тржиште у Данској, Норвешкој и Немачкој. Није лако постићи равнотежу економисте и сликара, али је она у мом случају била неопходна и као што видите, показала се оправданом, казује саговорник док поново користимо прилику да погледамо и његове остале циклусе, који уз портете обухватају приказе коња и и паса.
На крају сусрета истиче велику подршку супруге Марије и посебну уметничку снагу уливају четворогодишњи син Петар и кћер Даница која је 17. јануара напунила две године.
– У животу и стваралаштву најбитније је знати где смо били, јер је то водиља на путу којим идемо и усмерава куда морамо ићи. Нема предрасуда. Будите окружени особама које знају више од вас и од којих можете пуно научити, закључује Предраг Радошевић
Влада Винкић