2021-06-06T10:47:56+02:00 6. јуна, 2021. 10:47 |

Човек финих манира и завидног талента

У поједним случајевима није довољно да  Бог  само подари човеку одређени дар, већ да га појединац препозна и спроведе у дело. Не један,  већ неколико дарова из најранијег детињства носи човек финих манира и завидног талента, несебично их делећи са знаним и незнаним људима из окружења. Дариван слухом и квалитетним вокалним могућностима, посвећен природним лепотама обједињених кроз туризам и невидљивим нитима спојен са културним миљеом града Пожаревца и окружења. Тако се да описати наш данашњи саговорник Мирослав Мратинковћ. 

– Мој животни пут започео је половином прошлог века у Ракинцу (Симићеву) у земљорадничкој и партијархалној породици мајке Оливере и оца Предрага. Са четири године старијим братом Михајлом одрастао сам уз строги надзор и истините беседе из Балканских и Првог светског рата слушајући их од предака: деда Радивоја, Милутина, Драге и Стевана. Те приче биле су животна школа пре основне коју сам похађао у родном месту, сећа се Мратинковић година које су на њега оставиле сећања, али и усмерење за будући живот.

– Немерљиво је и незахвалано поредити период строгих школских начела, заборављених дечијих игара, али и напорног рада раме уз раме са родитељима тадашњег времена са савременим добом. То је и нормално јер свако време носи своје бреме, било оно лепо или мање лепо. Прве кораке на стази којом данас ходам обележила су многа дешавања. Но, ја се и овог тренутка живо сећам да је  мој отац Предраг, кога су другови прозвали Драги Зорин, као одгајивач расних коња  свако јутро је напајајући животиње крај бунара са уживањем отпевао две -три песме. То је био увод у свет музике којим и сада пловим, а са друге стране развијање свести о томе колико животиње својим битисањем уз човека развијају осећај племенитости, вели Мирослав Мратинковић.

ПЕСМА КАО ПРВА ЉУБАВ

Прва песма коју је запамтио из продорног очевог гласа била је „Стан` доро“, а љубав ка племенитим животињама неговао је одлазећи са оцем на коњичке трке широм Србије. Тада је уз љубитеље и узгајатеље коња упознавао и музичаре који су били неизоставни пратиоци ових спортских манифестација:

– Сећам се извесних Драгише и Заре… После трка обавезно се дружило уз старе изворне песме, а ја сам тада по први пут чуо звук хармонике која је до данас мој омиљени инструмент. Тако је музика ушла у мој живот на један несвакидашњи начин, а предамном су биле године радо слушаних емисија Радио Београда „Микрофон је ваш“, „Весело вече“, „Емисија за младе горане“ и извођача попут Ђорђа Марјановића, Ива Робића, Микија Јевремовића, али и Радојке и Тинета Живковића, Савета Исовића, Данице Обренић… То су биле године када се у школи на часу музичког васпитања морала оптевати нека песма из тог репертоара, што је представљало мали празник у разреду. Тада сам на импровизованом такмичењу наступио песмом „Разносач млека“ са кога се сећам само аплауза и похвала. Од треме ништа друго нисам запамтио, сећа се Мирослав Мратинковић, чији су свет музичког стваралаштва обележили  чланство у Хору Дома културе далеке 1974. године уз руководсво диригента Воје Петковића, пробе, наступи, гостовања, а девет година касније оснивање познатог ансамбла „Мерак мерак“ у коме је наш саговорник као вокални солиста својим способностима и подршком колега музичара доказао да је неговање изворне народне и староградске музике традиција и више од ње. 

У ВОДАМА ТУРИЗМА

Време по окончаној Техничкој школи младог Мратинковића благо је упозорило да се од музике може, али и не мора добро живети, тако да ову љубав ставља у други план професионално се усмеравајући за сегмент у коме је стекао диплому.

– Прво запослење било је у машинској струци коју сам веома поштовао, али сам из основе школе повукао нит љубави ка географији и историји.  Незаборавно путовање возом „ћира“ уског колосека од Београда до Дубровника, потом бродска авантура из Дубровника до Сплита и још неколико занимљивих авантура овог типа, у мени буде љубав ка туризму, путовањима, упознавања са природним лепотама,  историјом, обичајима, сећа се Мратинковић који брзо доноси одлуку да настави школовање у овом смеру . 

Следе Виша туристичка школа, економија и туризмологија, али и чувени „Путник“, „Атлас“, „Глобтур“, „Компас“. Дипломе и практично оверава сарадњом уз велика имена тадашње југословенске туристичке привреде, док сарадња са ентузијастима ове области доводе до тога да Мирослав Мратинковић постаје у правом смислу речи синоним за туризам широм широм Браничевског округа, док је његово име и данас актуелно у овој и сфери осигурања којој се доцније успешно прикључио.

 – Морам да истакнем да сам у досадашњој професионалној каријери био ангажован на равно десет послова: од приправничког извршиоца у хемијској индустрији, рефрента у инвестицијама велликог РТБ система, пропаганде и маркетинга, референта у туризму, туристичког водича, шефа пословнице, директора туристичке организације до  саветника и посредника у осигурању. Сваки од ових послова сам поштовао, волео, волим их и данас, и хвала Богу, неке још увек обављам, искрен је Мирослав. 

АКТИВНОСТИ НЕ МАЊКА

 У разговору се посебно нижу успомене из света музике са колегама из ансамбла „Мерак мерак“: „Бамбула фест“, „Боемске ноћи“, наступи у Карпатима, Чикошу, Дому ЈНА, градовима широм Србије, као и сарадња са врхунским уметницима попут Милета Богдановића, Љиљане Шљапић, Душка Јакшића, сценографом  Душком Станићем, редитељем Магом Милановићем…

Водећи се изреком да је човек млад у мери којом се осећа, наш саговорник то из дана у дан потврђује, дајући својим примером вршњацима сигнал да животно доба у коме је сада може бити својеврстна пета брзина. Чињеница да је одређено време пензионер, ни у ком случају не може сврстати Мирослава Мратинковића на маргине културног и друштвеног живота Пожаревца, јер упркос тренутном затишју због пандемије, из њега свакодневно искре нове идеје и плене окружење еланом и ентузијазмом. Вредно помена је да су га пажљиви посетиоци целовечерњег концерта оркестра „Гвардија“ поводом Дана словеске писмености запазили међу члановима хора. 

– Како сам човек из народа, за крај желим да искористим нашу изреку: „Ивер не пада далеко од кладе“. Наиме, овим наглашавам подршку мојих најмилијих, сина Марка и кћери Ане, који такође цене музику и баве се њом. Марко, професор грчког и енглеског језика воли музику, а професионално је кренуо татиним стопама јер је запослен у туризму. Ана ради у маркетингу док највећи део слободног времена проводи у етно групи Светлане Спајић при КУД-у „Бранко Цветковић“ у Београду. Хвала Богу, уз породичне везе ми смо компактана целина непосредних сарадника и међусобних критичара. На обострану радост и корист, закључује Мирослав Мратинковић.

Влада Винкић