2019-01-21T09:47:16+01:00 21. јануара, 2019. 09:47 |

ДРАГЧЕ МИЛОШЕВИЋ: Од предграђа до Олимпа

Један од ретких Пожаревљана кога не треба посебно представљати је мајстор свог заната који је сопствено умеће изнедрио у  уметност. У највећем броју сусрета са нашим суграђанима  довољно је поменути „Фигаро“, што је метафора која упућује на човека који је пример да се квалитетним и упорним радом, самопрегором и натпросечним талентом могу постићи врхунски домети не само у основној делатности, већ и малој привреди и друштвеном ангажовању. Наравно, реч је о Драгчету Милошевићу, фризеру који је свом занату подарио душу а за узврат добио остварење животног сна.

– Одрастао сам у многочланој породици у  Лучици, уз мајку Радмилу,оца Милоша три сестре и двојицу браће. Мајка је била домаћица која је највише времена проводила бринући о деци, нашем образовању и васпитању, али и богатој башти коју смо имали. Отац је као грађевинац најпре радио у „Неимару“, да би касније прешао у Комбинат „Стиг“, савесно обављајући посао на градилиштима широм Југославије. Радо се сећам његове пчеларске пасије и бројних кошница  којима  је посвећивао сваки слободан тренутак, а у чему му је помагао наш деда Спасоје. Дека је био посебна прича нашег детињства, јунак и дика целе породице: Солунац, учесник Првог светског рата који је као српски војник преживео голготу. Тешке тренутке који су остали  дубоко у његовом сећању, али и бројне анегдоте које су му богатиле живот радо је кроз причу делио са нама, децом, преносећи дух традиције и прохујалих времена попут најлепших филмова, сећа се Милошевић детињства.

                                             МАТУРАНТ – ШАМПИОН ЈУГОСЛАВИЈЕ

Похађајући основну школу у родној Лучици, распуст је проводио у прашњавим сокацима уз клис, лук и стрелу сопствене израде, али и игрању кликерима и трчању за лоптом са вршњацима.

– Подједнако нам је био драг и зимски период у коме смо, уз малу помоћ старијих, сами израђивали скије, санке и сличуге! Наравно, то је било време када смо најпре морали да урадимо домаће задатке и припремимо се за наставу, док је све остало обиловало радошћу игром и срећом. Време основне школе пролетело је као трен и на врата је закуцала средња школа. То је био период када сам из хобија први пут узео у руке машиницу за шишање и уз велику озбиљност и осећај одговорности почео да уређујем косу најпре укућанима а потом рођацима и комшијама. Лакоћа којом сам то радио определила ме је да озбиљно размислим о томе да фризерски занат може бити моје животно занимање.

Милошевић те јесени уписује Економску школу „Жижа Лазаревић“ у Пожаревцу коју похађа са успехом, јер се истицао талентом, способношћу и вештином на смеру фризера, где је важио за најбољег. Иако ђак, за Драгчета није било тајни у коришћењу маказа и чешљева који су у његовим рукама доживљавали преображај-баш попут фризура колега из разреда који су повремено били његови модели.

– Као ученик друге године победио сам на такмичењу у Пожаревцу и квалификовао се за Државно првенство младих фризера у Чачку. Као један од најмлађих такмичара освајам високо треће место, што је био велики успех и велико искуство за мене као почетника, говори нам Драгче Милошевић.

Приближавајући се окончању овог дела школовања, Милошевић као матурант Економске школе представља Пожаревац на шампионату младих фризера у хотелу „Рубин“ у Крушевцу одакле, на понос својих професора и породице, доноси титулу шампиона Југославије!

– То је била ревија најбољих младих фризера, будућих мајстора овог посла. Захваљујући подршци наставника Војислава Ђокића са једне и оригиналности идеја са друге стране, мој рад оцењен је као најбољи, а мени је припала златна медаља и титула шампиона државе. То је био доказ да сам на правом путу, да сам се професионално определио за овај пут, док је врхунац уследио на крају школске године у виду признања ђака генерације на смеру који сам похађао.

Породица

За Пожаревљане Милошевић је прави пример борца против „беле куге“. Наиме, он је из неколико бракова добио и у праве личности формирао седморо деце!

– Породица је за мене одувек била на првом месту. Одрастао сам у вишечланој породици и презадовољан сам што имам седморо добре и васпитане деце. Сви су успешни, и то ме чини веома срећним.

                                                            ПРВИ ПОСАО У „УКРАСУ“

Успех младог Милошевића није остао незапажен јер су одмах уследиле изјаве за медије, међу којима је неизоставно било гостовање у редакцији недељника „Реч народа“, а све то утицало је да га суграђани препознају на улици, да му се обраћају и што је најважније – да добије стални посао.

-По препоруци наставника Ђокића, засновао сам радни однос у салону Станке Симић, а по повратку са одслужења војног рока, Ђокић  ми указује поверење запошљавајући ме у салону „Украс“ који се налазио у срцу града. Паралелно са радом у друштевном сектору, исти посао сам развијао и код куће, те је моје радно време трајало од јутра до поноћи! Наравно, младом, амбициозном и човеку жељном доказивања све је то донело позитивне ефекте: убрзо учествујем на сениорском првенству Југославије. Такмичење је одржано у београдском хотелу „Југославија“, а ја сам имао срећу да ме припрема вишеструки државни шампион Звонко Обрадовић. Сарадања је дала пун ефекат и ја постајем сениорски првак државе.

Та 1979. година за Милошевића је пресудна што је након  титуле, гостујући у студију Радио Пожаревца и дајући интервју за наш недељник, од колегинице Гордане Кузмановић добио надимак „Фигаро“, по коме је препознатљив пуне четири деценије.

-Као искусни такмичар и репрезентативац, сарађивао сам са легендом – Ратком Шоботом, а ту је и небројени низ надметања у Београду, Загребу, Опатији, Скопљу, Нишу, Новом Саду…  Низала су се такмичења, признања, медаље и пехари. Ипак, у овом сегменту мог професионалног делокруга у трајном сећању заузима наступ у Атини 1997. године. Био је то пласман међу десет најбољих светских фризера који се ни мало лако не осваја а још теже понавља. Добијајући ово више него ласкаво признање, у само неколико тренутака пред очима сам видео сопствени животни пут: од предграђа до Олимпа!

Спортска каријера

Од школских дана Драгче Милошевић био је активан спортиста, такмичар и члан пожаревачког Џудо клуба, а данас спортски радник и председник Клуба. Поникао је у једној од најуспешнијих генерација џудиста која је изнедрила кадидата за Олимпијаду у Москви.

-Радом и редовним тренинзима успео сам да уђем у такмичарску екипу која се борила за учешће у прволигашкој конкуренцији. То је била генерација коју се створио наш тренер, мајстор Љубиша Јецић. Мени је у спортском развоју помагала и чињеница да сам као средњошколац свакодневно долазио бициклом  у Пожаревац, каже Милошевић који је по такмичарској каријери наставио да тренира на татамију, постао члан Управе а потом и председник Клуба, док је љубав ка спорту пренео на своју децу.

КАРИЈЕРА ПЕДАГОГА У МЕДИЦИНСКОЈ ШКОЛИ

Вештина, искуство, успеси и непрестано стручно усавршавање, допринели су да Драгче Милошевић и сам постане наставник будућим фризерима. Наиме, при пожаревачкој Медицинској школи својевремено је оформљен фризерски смер, где се наш саговорник успешно огледао у педагошкој каријери сопствене струке:

– Како сам завршио Школу за негу лепоте у Београду – пети степен стручности, то ми је омогућило да почетком 2000. године наследим некадашњег ментора Војислава Ђокића као предавача за технологију занимања и практичну наставу. Било је задовоство радити са младима, оспособљавати их за тражено занимање, припремати их за такмичења…

Под његовим оштрим оком и префињеним укусом за естетику, прошло је низ генерација талентованих фризера, док су на великом броју домаћих и међународних надметања Милошевићеви ђаци остварили запажене резултате.

– Педагошки рад ми је помогао у опредељењу да и сопствену децу усмерим ка овом атрактивном занимању. Међу најуспешнијим ученицима, нашао се и мој син Никола, који је 2009. године на неки начин остварио и део мог животног сна поновивши успех који сам постигао у његовим годинама: тада је у Крагујевцу постао првак државе и фигуративно речено, стао уз очево раме!

               – Иначе, када сам пре три ипо деценије основао сопствену фирму „Фигаро“, осетио сам да ће то бити мала породична мануфактура, која ће на тржишту опстати захваљујући квалитету, конкурентности и коректном односу према корисницима. Зато ме не чуди да сам својевремено од великог броја најугледнијих суграђана, међу којима су били признати директори, лекари, професори, адвокати, привредници, начелник Округа, чак и један од првих пожаревачких доктора наука, предложен за једно од најзначајнијих друштвених признања Града. Међутим, политичари нису прихватили ову иницијативу.

Посао којим се наш саговорник деценијама бави, захтева непрекидно праћење светских трендова, захтеве муштерија, усавршавања… У салону „Фигаро“ отвореном давне 1985. данас уз Драгчета раде његов син Никола као и кћери Драгана и Верица.

– Тешко је време, али ми смо оптимисти. Настојимо да максимално испоштујемо муштерије, пратимо светски сцену и обезбедимо будућност наше мале породичне фирме. Зато је наш мото: „Нека сваки дан буде испуњен осмехом, љубављу и радом!“

Текст и снимци: Влада Винкић