2018-02-26T20:44:37+01:00 26. фебруара, 2018. 20:44 |

МИЛЕНА МИЊА ПАВЛОВИЋ: Чему све ако је у дому тишина

Када свестраност уплете своје нити у нечији живот нестаје дилема да ли је човек предодређен да се фокусира искључиво на једну област и тако свој век проведе у њеним границама. Чини се да је већ првом спознајом околине и света у коме живи, наша данашња саговорница ове невидљиве границе почела да брише, трудећи се да у себе упије што више знања и искуства заснованим на традицији и самом животу.

 Милена Миња Павловић. У основи образовања фармацеут, стручњак и истраживач у областинароднемедицине, ауторбројнихрадио емисија и новинских текстова, и надасве, нежна и брижна мајка којој, управо ово природом дато звање даје крила и подстрек за рад и истраживање. Стицајем околности рођена у Београду, Милена Павловић одраста у Пожаревцу уз оца Степана,који је због службе дошао из Рађевине и мајку Вукосаву,која се ради школовања доселила из Друговца код Смедерева.

– Име Милена дали су ми кумови Света и Љуша Јанковић и њихов син Драган,а сам надимак Миња добила сам од оца, који је сматрао да су и име и надимак јако важни за дете. Такође, сматрао је да само име одређује пут и снагу које ће дете имати, говори наша саговорница.

– Надимак Миња стекла сам по лику и делу жене коју је мој отац сматрао врло снажном и успешном, а реч је о правој дами, судији Милици Мињи Милосављевић. Иако је реч о осамдесетим годинама прошлог века, са непуних четрдесет дана крштена сам у Саборној цркви у Пожаревцу.

Непосредно по Миленином рођењу сестра Весна одлази на студије,а по удаји сели се у иностранство. Миња одраста уз другаре из улице, не истичући посебно интересовање за неку област ван дечије игре.

– Основну и средњу школу завршила сам у Пожаревцу,а студије на Фармацеутском факултету у Београду. Дипломирала темом „Утицај жена на фармацију кроз векове“ и управо је та тема основа свега што право апотекарство треба да буде,не због жена,јер нисам феминисткиња,већ због исконске струке,која полако нестаје, говори Миња Павловић.

– По завршеним факултету, уписујем специјалистичке студије, али на самом специјалистичком испиту схватам да стечено знање није довољно, да није то оно што заправо хоћу и своја даља интересовања настављам кроз докторске ведске студије.

Саме студије донеле су нашој саговорници могућност честих путовања, представљање радова на различитим светским конгресима, обилазак Индије, Кине, Јордана, Сирије и великог броја европских земаља.

– Моја интересовања кретала су се у смеру народне медицине,као превентивне,кроз традицију и народне медицине када је потребно да има своју примену.Сходно томе, магистрирам темом „Депресија и традиција“ и докторирам темом под називом  „Codex alimentarius“. И све то никад не бих изучавала,ни пратила да није било подршке самих родитеља.Мајка ми је говорила да треба да се остварим на пољу које је једино у животу важно и жеља јој је била да доживи да види да и ја имам своје дете. И било је тако, фактички сам у истом тренутку и постала мајка и изгубила мајку. Божијим допуштењем, 2011.године рађа се Лав Степан,а након шест недеља моја мајка умире.

Било да су предвиђени или не, животни токови усмеравају човека на различите стране, мењају га, дају му снагу. Код Миње Павловић радост и туга у кратком временском периоду нису дозволили пад и помисао да нешто није могуће. Одлазак мајке и долазак сина само су допринели да настави даљи професионални рад и личну борбу у којој јој је велика подршка био отац Степан. Иако болестан,присутво на литургијама,причешћа,породична топлина,љубав и дружење са унуком вратило му је снагу, а Мињи индиректно подршку у раду и животу.

– Пре него што сам родила друго дете,тата ми је рекао да водим рачуна да не остајем на једном, јер деце никад доста и да је у Рађевини богат онај који децу има.Тако је он био најсрећнији човек кад се родила Касија Павловић.За мене,као мајку,било је то само дете, а за њега, као ђеда, у том детету био је цео његов свет, говори нам Миња Павловић. – На жалост, почетком 2017. године мој тата је заувек отишао са вером у васкрсење мртвих и живот вечни.Господ је њега призвао,а мени дао Вукосаву,моје треће дете.

 

          „… До сада научих да не постоје проблеми,већ само ситуације и никад не треба говорити Господу о томе колико су велики наши проблеми,већ проблеме решавати чињеницом колико је велик наш Бог.“

 

Професионално опредељење још више учвршћује ангажовање Миње Павловић на пољу даље спознаје свих аспеката фармације, а фокус и даље лежи у превентивној народној медицини, споју традиционалних и савремених научних токова, као и начине и могућности њене примене. Дарови у облику биљног окружења нису ни најмање случајни, и немогуће је замислити људско биће изоловано од свог исконског пријатеља – природе из које је и сам поникао.Неумитни токови развоја савремене цивилизације ни у ком случају не смеју постати препрека на релазицији природа-човек јер у том случају обоје губе.

             У дому Миње Павловић дан је испуњен активностима, професионалним и приватним.

– Део дана проводим на стручном раду, истраживањима, писању, а други део – онај највећи – посвећујем својој деци: Лаву Степану, Касији и Вукосави. И сви заједно, са нестрпљењем очекујемо тренутак када ће свет угледати још један члан породице, јер, када је о деци реч, код нас није стављена тачка.Беба која ће се за неколико месеци родити обогатиће наше животе и употпунити кућну атмосферу, јер чему све, ако је у дому тишина?

Влада Винкић