2017-02-06T10:09:10+01:00 22. новембра, 2016. 10:23 |

Након трансплантације јетре : Нови живот породице Тодић

У ПОСЕТИ МЛАДЕНУ ТОДИЋУ, ПОЖАРЕВЉАНИНУ КОМЕ ЈЕ ТРАНСПЛАНТИРАНА ЈЕТРА

Хвала им! - Велику захвалност дугујем лекарима и целокупном медицинском особљу Урегентног центра у Београду који су бринули о мени током болести, у предоперативном и постоперативном току, истиче Младен Тодић. Тим који је радио на трансплантацији чинило је много лекара, између осталих докторка Наташа Петровић, професор Ђорђе Ћулафић, професор Влада Ђукић, доктор Златибор Лончар, који је и актуелни министар здравља у Влади Републике Србије, докторка Јелена Вручинић и надам се да неће замерити остали које нисам поменуо, јер је број ових хуманих и високо стручних људи био велики.

       Младен, Нина и Тамара Тодић

Један телефонски позив променио је његов живот. Тринаестог дана октобра, када су Младен Тодић и његова супруга Тамара довели ћерку Нину из вртића, и сели за трпезу, зазвонио је телефон. На другој страни линије била је анестезиолог – докторка Наташа Петровић из Угрентног центра у Београду, чланица тима за трансплантацију. Имајући у виду да су се стручњаци ове институције свакодневно распитивали за Младеново стање, помислио је да је питању рутински разговор. Ипак, када је Младен одговорио да се управо спрема да руча, докторка му је саопштила да ништа не једе и не пије, и да што пре дође у Ургентни центар. Овакав позив је био ишчекиван неколико година уназад, и са зебњом му се надала читава Младенова породица: пронађен је донор јетре која је овом младом човеку пружала наду у нови и бољи живот.

Ход по мукама

 Својевремено запослен у Заводу за јавно здравље Пожаревац на пословима везаним за рачунаре, Младен Тодић је живео скроман живот, управо онакав на који је навикао и који одсликава његово васпитање и нарав.  Прве здравствене проблеме осетио је 2010. године, а после детаљних лекарских прегледа, сазнаје да је у питању изузетно тешка и ретка болест јетре. Све се мења преко  ноћи, а његов свет почиње да бива обојен тамним нијансама. Сенка неочекиваних догађаја надвила се над живот читаве породице, а идила и срећа остају у далекој прошлости.

Био је то ход по мукама. Болница  – кућа, лекови  – дијете, тешки и дуготрајни прегледи, сећа се Младен. – У то време нико није ни помишљао да је моје стање баш толико тешко. Ипак, упркос напорима лекара, у једном тренутку сам од врхунских стручњака који се баве овом облашћу сазнао да мој живот виси о концу, а да је једино решење – трансплантација јетре.

Овај млади човек је чак четири пута позиван на трансплантацију, но, увек је нека ситница спречавала да управо он буде оперисан, јер су у оваквим случајевима у питању нијансе. Тек пети позив је био онај прави – позив који поново мења живот. Овај пут на боље.

Сама интервенција је трајала од 21,00 увече до 2,00 сата по поноћи, а прва особа коју сам угледао је докторка Наташа Петровић, начелница анестезије Ургентног центра у Београду. Када је угледала да сам отворио очи, саопштила ми је да не бринем, да је све протекло у најбољем реду, и да наставим да спавам, сећа се на ту судбоносну ноћ Младен, истичићи да га је од породице најпре видела супруга Тамара, која је све време операције са Младеновим родитељима провела у Ургентном центру.

Нови живот је почео!

 После само два дана Младен се придигао, наредног дана стао на ноге, а тринаестог дана је пуштен на кућно лечење, што је за овако тешке интервенције – реткост.  Тако почиње Младенов други живот.

Месец дана после операције, седимо са Младеном и његовом супругом Тамаром у изнајмљеном стану у центру Пожаревца. Ћеркица Нина је центар света, и забавља нас својим опаскама које само двогодишње дете може. Осмеси на лицима ове, за сада, мале породице говоре да са великим плановима настављају тамо где је прекинута нит среће:

Прво охрабрење стигло је од моје и Тамарине породице, када су видели позитивне физичке промене на мени, истиче Младен. – То је био окидач који ми је улио велику психичку снагу и физички подстрек. Но, како је од операције прошло само тридесетак дана, још увек морам да се пазим инфекција, јер је ово време разних вируса, тако да нема много посета нашем дому.

Младенов дан протиче у кућној атмосфери, редовним породичним активностима,  у игри са Нином, читању добре књиге, уживању у квалитетном филму, дружењу са својим и Тамариним родитељима. Када то временски услови дозвољавају, Младен изведе Нину испред зграде да мало «узму ваздух», но, само на кратко и са обавезном медицинском маском на лицу. Речју, тежња је да се сваки дан проведе што квалитетније са својом породицом, а да преокупација буду свакодневне животне теме.

Како и не би, када нас упорност и љубав воде у будућност, истиче Младенова супруга Тамара.

Да  се жеље претворе у реалност

                                             Запослење-велика жеља Младен Тодић је по струци економиста, рођен 1979. године у Сремској Митровици, али је одрастао и живи у Пожаревцу. Окупација су му рачунари и рачунарске технологије, што га је својевремено и професионално пратило на послу који је обављао у Заводу за јавно здравље у Пожаревцу. Данас је незапослен и користи привремену инвалидску пензију минималног износа. Живи са  супругом Тамаром и двоипогодишњом ћерком Нином.

    Заспослење велика Младенова жеља

– Прва и највећа жеља ми је да се запослим, и допринесем бољим материјалним условима своје породице, коју супруга и ја желимо да проширимо!  Такође, волео бих да са Тамаром и Нином путујем, јер ову страст која обузима и мене и супругу, захвљајујући свему што се догодило, до сада нисмо успели да спроведемо у реалност, одговара Младен на наше питање о животним плановима. – Наравно, највећа жеља је добро здравље, не само моје, већ и мојих родитеља и родитеља моје супруге, који су све време болести били уз мене, подржавали ме и храбрили, уливали наду и поверење који су у овом случају били безрезервни.

После свих мука, породица Тодић размишља само о лепшој страни будућности. С тим у вези питамо где ће Тодићи дочекати Нову 2017. годину?

– Уколико све буде како треба, и уколико ми то лекари дозволе, жеља нам је да новогодишње празнике проведемо на некој од планина, и тако се пар дана посветимо искључиво себи, далеко од проблема који нас обузимали, и надом да нам будућност буде наклоњена у правом смислу те речи! – каже Младен. – Ако не, биће нам и у кућном окружењу лепо и свечано. Наравно, на начин који можемо приуштити себи!

Завршавајући посету осећамо склад, топлину и доброту којим зрачи овај дом. Но, у Младеновом погледу примећујемо да жели још нешто да нам саопшти, а приликом сазнања да је потписник ових редова, дуги низ година потписник донорске картице, Младен отвара душу:

– Апелујем на све оне који ће прочитати Ваш текст, да пробуде ону хуману црту у себи, а ја верујем да смо ми, дефинитивно хуман народ, и потпишу донорску картицу! Од једног потписа у појединим тренуцима зависиће животи неколицине људи, јер, статистички гледано: већа је вероватноћа да некоме од нас затреба орган него да ми будемо донори.

                       Хвала им!

– Велику захвалност дугујем лекарима и целокупном медицинском особљу Урегентног центра у Београду који су бринули о мени током болести, у предоперативном и постоперативном току, истиче Младен Тодић. Тим који је радио на трансплантацији чинило је много лекара, између осталих докторка Наташа Петровић, професор Ђорђе Ћулафић, професор Влада Ђукић, доктор Златибор Лончар, који је и актуелни министар здравља у Влади Републике Србије, докторка Јелена Вручинић и надам се да неће замерити остали које нисам поменуо, јер је број ових хуманих и високо стручних људи био велики.

Влада Винкић