Наташа Илић: Позориште је магија која обухвата човека

Васпитачице су њен таленат препознале још у вртићу када је имала само четири године. То је било довољно да буде предложена за наступ на отварању изложбе у Народном музеју Пожаревац. У пратећем програму њена тачка била је рецитација а да би је сва присутна публика видела, организатори су донели столицу на коју су је попели. Свој део извела је без грешке. Иако је овај потез организатора у то време био неубичајан за културна дешавања тог ранга о њеном наступу се са симпатијама говорило недељама. Данас, деценијама касније, првог наступа сећа се углавном из приче старијих, али се нит талента из тог доба развијала до те мере да је наша саговорница стекла репутацију врхунског драмског аматера, конферансијеа небројено јавних програма као и радијског и телевизијског водитеља која је спикерски сертификат стекла на Радио Београду.

Тако смо у неколико новинарских црта видели Наташу Илић и одлучили да је боље упознамо. Наравно, распитујујући се шта је било након првог наступа у Народном музеју.

-Уследио је други, трећи, четврти… са осмехом одговара Наташа и додаје:

-Са истим еланом и још већим интересовањем за уметност пошла сам у основну школу „Доситеј Обрадовић“ похађајући паралелно клавир у Нижој музичкој и уједно завршивши балетску школу. Ангажујући се кроз секције, у основној школи почињем да се такмичим као рецитатор побеђујући од школског до републичких и државних. То је било време када сам редовно водила школске приредбе и са великим задовољством певала у хору код Милене Тимић. Као некога у кога су имали поверење, наставници су ме редовно ангажовали за учешће на градским и општинским манифестацијама када почињем да водим разнородне програме: од фестивалских до музичких.

Наташа Илић је рођена једног  јулског дана у Пожаревцу од мајке Љиљане и оца Ђорђа Милићевића.

-Највећи део сећања везан је за мамину породицу Нинић и Синђелићеву улицу. Овде су деда Димитрије и баба Мара далеке 1938.године основали стаклорезачку радњу која није престајала да ради до данас. Кроз деценије овај простор чувао је породичну традицију и дух занатства везујући их за варошки миље. Наиме, радионица је била и остала простор за који се везују многе анегдоте, али је важила и за култно место које је кроз разговор и дружње окупљало занимљиве људе из света уметности. Најпре сликаре и фотографе чији радови просто нису могли да заживе без рама, вели Наташа Илић која данас води ову породичну фирму.

КОЛЕГЕ СУ МЕ ПРЕОБРАТИЛЕ У ГЛУМИЦУ

Следи занимљив образовни пут који Наташу најпре води кроз пожаревачку Средњу медицинску школу након чега се одлучује за по мало неочекиван правац јер стиче диплому инжењера прехрамбене технологије.

-Јесте неочекивано јер сам покушавала да нађем себе у неким професијама које су можда профитабилније. Једно време сам радила као медицинска сестра у Дому здравља Вождовац. Ипак, моје срце је остало заробљено на позоришној сцени. На њу сам закорачила са 14 година уз редитеља Јовицу Тошковића и како сами знате – ту сам и дан данас.

Позоришни живот Наташе Илић тада је започео у дечијој представи где је глумила са старијим колегама од којих је корак по корак учила сценски занат.

– Колеге су ме преобратиле у глумицу и морам да нагласим да сам учила од најбољих у овом окружењу. Уз Тошковића ту су Мага Милановић, Данда Стојановић, Влада Велковски… Временом, опробала сам се у свим драмским жанровима, каже наша саговорница.

  -Тешко је рећи које бих улоге сврстала у најдраже, ипак одлучујем се за лик Мире у представи „Hi Fi“ и сложену интерпретацију Лауре у драми „Отац“. Обе представе режирала је Данда Стојановић, објашњава Наташа којој је Лаура донела титулу Глумица вечери и награду Миливојев штап на Фестивалу „Миливојев штап и шешир“.

            -Оно што позориште чини посебним најпре је аматеризам. Ми смо на сцени из љубави према драмском стваралаштву и на њој постајемо једна нераскидива породица. Мене су људи са којима сам радила научили глумачком послу. Уз њих сам расла, креирала разнородне ликове, доживела незаборавне тренутке, глумачки сазревала,била део анегдота које се памте читав живот… Уосталом, са њима сам обишла многе сцене широм некадашње Југославије. Дивно је сетити се некога као што је био Гавра Мудрински, Слободан Паја Томић, Раша звани Каракулов… Њих данас више нема, али су сећања жива. Сада су ту моје млађе колеге са којима делим сцену. Део су мог тренутног уметничког живота, ту су увек за мене баш као и ја за њих, вели наша саговорница.

            -Овде ни у ком случају не запостављам људе иза сцене. Док није отишла у пензију за мене је тетка Жића, која је шила костиме, била друга мама. Наше пријатељство је отишло толико да сам желела да ми управо она сашије повојницу за мог сина када се родио. И данас ми је драго када сретнем сликара и извођача сцене Мирка Маринковића а кроз приче и сећања неретко се протка лик чувеног Радомира Јеремића Главе.

Посебну црту музичке сцене Пожаревца шездесетих и почетком седамдесетих година оставио је Наташин отац Ђорђе Милићевић.

-Тата је као музички талентован оставио велики траг. Свирао је гитару насупајући са Микијем Јевремовићем и Златком Голубовићем најчешће у Дому ЈНА и старом Дому културе, објашњава Наташа сећајући се са пијететом и свог рано преминулог брата Милоша:

-Миша, како смо га звали, поседовао је и музички и глумачки таленат. Свирао је виолину и пратећи ме на пробама у позоришту повремено добијао прилику да игра у неким представама.  Како је лако памтио улоге, једном приликом је ускочио у комад мењајући болесног глумца. У једном сегменту је требало да уђе у буре, што је и учинио. Но, заглавио се и нисмо могли да га извучемо. Публика, мислећи да су наше муке саставни део комада, одушевљено је аплаудирала а ми га једва извукли направивши представу за памћење.

ТРИО „ЛАС МАДОНАС“

Просечан Наташин дан почиње у 7 јутарњом кафом и тишином којом се припрема за предстојеће обавезе. Сат касније креће са послом којим је наставила традицију дугу девет деценија. Наиме, не допуштајући да се угаси стаклорезачки занат мајчине породице Нинић у локалу у Синђелићевој 22 наша саговорница организује набавке, брине о запосленима, квалитету услуге и посебан акценат ставља на рад са муштеријама. Не било какав: у широј околини постала је препознатљива по саветима за облик, боју и величину рамова у односу на слику коју треба уоквирити.

-Поподне је резервисамо за кућне послове док су вечери испуњене радом на новом пројекту који сам осмислила и иницирала. Реч је о занимљивом и културно вредном програму који се дуго скривао у мени и чекао час да угледа светлост сцене. Када сам први пут чула концерт филмске музике које су извеле наше суграђанке пијанисткиња Александра Гајић и флаутисткиња Марија Милић схватила сам да је то моја „таласна дужина“. Формирале смо трио „Лас Мадонас“ а музичко вече посвећено антологијским филмским остварењима оплемениле поезијом и квалитетним књижевним пасажима. То је наш допринос враћању истинских вредности а досадашњи наступи који су привукли пажњу и одобравање публике дају нам елан за још квалитетнији ради и нове идеје, објашњава Наташа Илић којој велику подршку у овом делу ангажовања пружа дугогодишњи сарадник, познати певач забавне и староградске музике Жарко Данчуо.

Током 44 године на сцени за њом је велики број позоришних улога, али и награда. Са поносом наглашава да је једини глумац аматер добитник признања Спомен на глумца Глумачких свечаности „Миливоје Живановић“ одржаних 1998.године.

– Имам мали круг великих људи око себе које чувам и који мене чувају дајући ми ветар у леђа за нове изазове, пројекте и улоге, каже Наташа Илић и закључује:

-Позориште је магија која обухвати човека оплемењујући га и дајући му из улоге у улогу нову снагу и другачији поглед на живот и свет. Из мог угла оно је срце једног друштва које пулсирајући даје смернице бољој сутрашњици.

Д.В.