СТО ГОДИНА ОД УЛАСКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ПЕТРОВАЦ У ВЕЛИКОМ РАТУ
Поводом обележавања стогодишњице од уласка српске војске у Петровац у Првом светском рату, венце на споменик палим ратницима од 1912 – 1918. године положиле су делегације Општине Петровац, Борачке органиције и Удружења потомака ратника 1912 – 1920. године Петровац и Пожаревац.
Пре тачно 100 година, 28. октобра 1918. године српска војска по повратку са Солунског фронта ушла је у Петровац. Прво је једна јединица српске коњице ушла у Петровац из правца села Крвије. Тиме је обзнањено да је овај крај ослобођен од аустроугарских и бугарских окупатора, који су за три године апсолутне владавине у овим крајевима починили много терора и нанели зла нашем народу.
На свечаној академији на којој је приказан филм „Ропство и слобода“, аутора Новице Савића, присутнима се обратио заменик председника Општине Петровац Горан Ристић, нагласивши да славни српски јунаци нису отимали туђу земљу, већ су ослобађали своју, док су жене помагале војску и одржавале домаћинства у њиховом одсуству.
-Кроз векове, српски народ и сви други народи који су живели на овим просторима били су на великим мукама. Њихова свакодневница били су сиромаштво, патња, ратови, борба за хлеб и своје огњиште. Након три године окупације, после Аустроугара, на јесен 5. октобра 1918. године власт преузимају бугарске окупационе јединице које су велика зла нанеле овдашњем народу. Док је српска војска била на Солунском фронту, носиоци главног терета биле су жене које су остале у својим домаћинствима. Неке од њих су изгубиле животе и као борци на фронтовима или као болничарке, али је највећи број њих остајао и бринуо се о домаћинствима у окупираној земљи. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом покушавале да одрже живот, земљу и производњу.
Не зна се прецизан број колико је ратника погинуло из Млавског среза, али се претпоставља да је око 4.000. Свакако је фрапантан податак да је готово свака друга кућа у Србији дала по једну жртву у Великом рату. Коначно ослобођење Србије и повратак српске војске из Грчке започет је са савезницима септембра 1918. године пробојем Солунског фронта. Аустроугари и њихови савезници су увидели да им се ближи крај, те су октобра 1918. године започели повлачење, што је олакшало коначно ослобођење. Српска коњица је јурећи моравском долином, већ 14. октобра била у околики Свилајнца, тачније у Кушиљеву. Тада је заповест да се пробије и ослободи Петровац добио капетан Муцић, што се и догодило 15. октобра по старом календару, односно 29. октобра 1918. године по новом. За то време капетан Цоловић био је у Пожаревцу. Затим су се коњаници спојили и кренули ка Градишту, прешли Дунав и почели да ослобађају Војводину и Краљевину Србију. Док је капетан Цоловић био у Петровцу са својим коњаницима, где је успостављана цивилна власт нове Краљевине, српска пешадија ослобађала је Ниш… И зато, да се никада велика дела не би заборавила, али и да бисмо били паметнији и научили које грешке из историје да не понављамо, ми смо данас овде, присећамо се Великог рата и одајемо почаст свим палим херојима, закључио је Ристић.
У наставку програма казивали су Аца Гера Животић, председник Борачке организације и хроничар млавског краја и Радиша Стојановић, председник Удружења потомака ратника 1912 – 1920. године Петровац, док су ученици ОШ „Бата Булић“ и Средње школе „Младост“ читали родољубиве песме.
Д.Динић