РЕЧ – ДВЕ СА ПОЗНАТИМ ПОЖАРЕВЉАНИМА
ЗОРАН ФИЛИПОВИЋ, ГОЛГЕТЕР САВЕЗНЕ ЛИГЕ О СВОМ ПУТУ ОД ЦЕНТАРФОРА ЗВЕЗДЕ ДО РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
Маракана, тај појам грандиозног и велелепног, широког и масовног, бучног и немирног, простирала се предамном празна и некако шира и већа и стравично мирна. Зато су гласови са помоћног терена великог звездиног стадиона и могли да скрећу пажњу пролазника на игру двадесетак младића у црвеним мајицама. Тамо сам и ишао. Али до игралишта се могло само кроз четвороспратницу Управе спортског друштва – гиганта. Човек, управо тек суочен са тим објектима и са њиховим уређајима схвати да је Црвена звезда огроман и богат колектив у коме, ипак главну реч имају задужени за најспореденију ствар на свету – фудбал. Имао сам утисак да је ту све и направљено због фудбала…
У лавиринту свлачионице закуцао сам на врата главног тренера Милована Ћирића.
-Како да не можете да разговарате с Филиповићем, али немате много времена, он ће одмах после ручка у карантин. Знате и сами, прекосутра играмо са Динамом, данас смо много тренирали…
Чекао сам Зорана Филиповића испред купатила и свлачионице и успут питао Пижона, Керија, Аћимовића, Ољу – Хоће ли скоро Филе. Имао сам утисак да је последњи изашао из свлачионице…Некашњег пожаревачког ђачића, у полумраку ходника, једва сам препознао. Предамном је стаjaо црномањаст, висок, леп момак, који је с разумевањeм прихватио предлог да поразговарамо.
-Иако сам у временском теснацу. Добио сам сина пре петнаестак дана, морам да журим да му купим цуцлу, па ћу одмах у карантин. Да, осећам се Пожаревљанином више него што и сами претпостављате. Па у Светосавској, у Табачници и на Вашаришту – провео сам најлепше године, ту сам научио прве фудбалске кораке. Мој отац Црногорац Мијушко Филиповић доселио се у Пожаревац и ја сам ту, у школи „Доситеј Обрадовић“ завршио основно образовање и почео гимназију.
Није пропустио да каже да је ту и прву љубав доживео. Стидљиво, али очигледно и опрезно рекао је:
-Да била је то Мира. Али, она се удала, ја сам се оженио, видите ове подочњаке , мој син Немања не да ми да спавам. Тренер каже, бежи у другу собу, али је то лако рећи…
Велико му је задовољство да у понедељак прочита о успесима младог радника.
-Добро игра у последње време, а није тако било. Знате, добро је што сте фузионисали снаге у један клуб. Мислим да то још шире треба да се оствари како би прави таленти били обједињени. Не би смело да се дозволи да се квалитет распе. Онда нема користи. Ја сам свестан да сам млад да бих упућивао некакве важне поруке, али ми дозволите да младима Пожаревца и околине предложим да се укључују у Млади радник и Рудар. То су два тима која могу много да учине. Нисам чак сигуран да ли и тако требе да остане јер је концентрација квалитета веома важна ствар за успех једне средине када је реч о спорту. Поручио бих да и на том Стадиону малих спортова, на бетону и на пољанчићима, између две лекције, трче, радују се и и такмиче – из тога ће се родити квалитет.
Некадашњи фудбалер из Светосавске 7, данас живи на Новом Београду у двособном стану са супругом Јадранком из Новог Сада, са сином и сестром. Најбољи му је пријатељ Кери, њихов кум. А узор – Џаја из млађе и Рајко Митић из старије генерације. То су прави спортисти и добри људи. Филе студира трећу годину права.
Шта ћете после фудбала?
-Па да радим, да бринем о породици. Са 23 године доживео сам много, пропутовао свет. Ако ме питате, најлепше утиске носим из Рио де Жанеира са опроштаја Пелета. То је доживљај: 160.000 људи навија. Величанствено… Не знам шта ће бити до краја, то не зависи само од мене, знам само да ћу и даље одлазити у пожаревачку Светосавску и на Вашароште или у Титоград. Уз остало, то је оно што са сигурношћу могу да кажем.
-Млади радник идуће године по свој прилици, прославиће педесетогодишњицу постојања. Да ли бисте гостовали?
– Свакако, уколико моје учешће нешто значи…
Скромни центарфор Звезде нестрпљиво је сачекао крај разговора и рекао:
-Штета што нисте дошли другом приликом. Замолићу Ћиру да ми дозволи само да цуцлу однесем мом Немањи, па одмах идем у карантим.
Предраг Радовановић