2020-01-24T09:25:20+01:00 24. јануара, 2020. 09:25 |

Прва награда причи „Кључ“

На конкурс за кратку новинску причу који сваке године расписује „Реч народа“ у знак сећања на новинара и књижевника Миливоја Мићу Илића  ове године стигле су 22 приче. Највећи број са подручја браничевског округа, али и других округа, односно градова и места Србије, Параћина, Јагодине, Београда, Ниша, Инђије и Вршца. Већина пристиглих прича испуњавала је основни критеријум конкурса, уз кратку литерарну  форму и новинску занимљивост и актуелност.

Прву награду по одлуци комисије у чијем саставу су били Татјана Роквић Стојковић, Дарко Динић и Драгана Деурић, добила је прича „Кључ“ (шифра „Хоћу да видим острва“) ауторке Данијеле Божичковић Радуловић из Петровца на Млави. Жири је био једногласан у додели прве награде овој причи због њене уверљивости, једноставности и живописности јунака.

Другу награду добила је прича под шифром „Машала 69“ наслова „Нема шансоне“. Ауторка приче је Радица Павловић из Црљенца. Прича је искрена, обојена топлином и што се актуелности тиче, може да буде и јесте део свачије свакодневице.

Комисија је одлучила да трећу награду на овогодишњем конкурсу додели причи под шифром „Матрикс 2020“  са називом „Имитација живота“, аутора Горана Јовановића из Старог Костолца. Прича је тематски различита од првонаграђених избором нешто другачије теме, дефинисане шифром „матрикс“, која тера на размишљање шта садашњи начин живота, „потпомогнут“ новим технологијама, носи сутра.

Свака од прича је специфична на свој начин, али све, описујући појединачне нарави и друштвене моделе понашања носе јединствену поруку или кључ, излаз увек постоји.

 Све награђене приче биће објављене у наредним бројевима недељника „Реч народа“.

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ РЕЧ НАРОДА

                                       „МИЛИВОЈЕ ИЛИЋ“      

Кључ

Данијелa Божичковић Радуловић

Било је то тешко и сиромашно време. Инфлација, беда, распад земље. Економско пропадање. Колапс система. Дилери су, као мушице, зујали по улицама. Гориво се куповало поред пута и точило из канти, флаша и канистара. Сналазио се ко је како знао и умео.

Плата обезвређена. Плаћа се у динарима или чековима, али и у девизама- маркама. Наравно, илегално. Сивило на глобалном нивоу, пресликано и на слику нашег малог места.

У центру наше варошице, кафана. Атлантида.  Позната по добром роштиљу и непосредним наступом власника према гостима. Газда Пека и газдарица Гека су са посетиоцима одржавали врло блиске, готово фамилијарне, односе. Било да су то њима познати људи, из места, или непознати, путници намерници, њихов је став био исти. Веома отворен и присан.

У кафани граја. Сваки сто распреда своју причу. Добро се и обилно једе, а и пије. Газда се повремено убацује у разговор, дели своје мишљење и савете. Његов  тон не дозвољава супротстављање.

Врата отвара господин у црном оделу. Око врата широка, сива кравата. На глави, шешир. У десној руци црна, кожна торба, а на очима photo grey наочаре. Седа у угао, близу шанка, на место са ког има добар преглед локала.

-Изволи, господине, шта желиш?… Слободно кажи!… – Газда Пекин наступ, био је уобичајен. – Реците ми, шта нудите?… – Имамо све! – А имате ли јеловник? – Шта ће ти јеловник, кад сам ја ту? – Шта нудите од куваних јела?  – Од куваних? – Имате ли гулаш? – Е, сад, гулаш!!! Још мало, па ништа! Шта ће ти гулаш? Тешко је то за стомак! – Па, шта имате? – Имамо, бре, роштиљ! И то, какав роштиљ? Врхунски! Све са роштиља! Роловано, реширано, цревца на жару, и мозак, ако ти треба!… – У реду. Узећу Телећу шницлу и Грчку салату. – А шта ти је то Грчка салата?  – Парадајз, сир… – Јао, немаш ти, бре, појма – прекиде га газда – то ти је Шопска салата, тако треба да кажеш!… – Добро, дајте ми Шопску салату. – Ето видиш, тако треба да научиш да  наручиш, Грку мој згрчени!

После извесног времена, жустрим кораком, појављује се власник кафане, са наруџбином у рукама.

-Изволте, господине! Теле је јутрошње, чиста кртина, прва лига, има прсте да полижеш!

Непознати гост започиње ручак. Једе полако. Отмено. Испод ока прати дешавања у локалу. За суседним столом, чује се прича о скоку немачке марке. Разговор је превише весео за тако непријатну тему, а посебну димензију даје му газда Пека својим гласним коментарима:  – Скочила!? Па шта ако је скочила. Може да скаче колико год хоће, код мене се зна шта колико кошта. Све је у маркама. Тако набављам, тако наплаћујем. Није лоше, уствари, могу слободно да кажем, мени боље ни не треба!… (хвали се у еуфоричном тону).

Господин за столом до шанка, испија своју чашу киселе воде. Полако је спушта на сто и погледом тражи газду. У тренутку када га овај опази, обраћа му се речима: – Молим Вас, Господине, хоћете ли да ми донесете рачун?

Газда напушта суседни сто, прилази госту и као да се преслишава, каже:

-Имао си: шницлу, Шопску, два, уствари, три хлеба, сок и киселу воду, то ти је 10, 15, па 8, мммм, дабоме 25, 28, дакле, 30 марака.

       Гост га озбиљно и значајно погледа, преко руба наочара, и после пар тренутака фиксираног погледа, упита:  – Молим? Шта сте рекли?- Шта молим? Рекао сам:  Овај ручак кошта 30 марака.

 – Господине, у нашој земљи, марке нису средство плаћања. Наш новац је динар! Реците ми, колико Вам дугујем, у ДИНАРИМА!

 – Слушај ти, Друже! Немој да се правиш луд! Јеси ли ти лепо ручао? Јеси! Јел треба да платиш? Треба! Рекао сам, 30 марака! Ваљда у Мојој кафани Ја знам шта колико кошта!

  – Али, молим Вас,  ја морам да Вам скренем пажњу да Ви чините тажак прекршај тиме што у свом локалу наплаћујете рачун у страној валути.

  – Газда поче да се чеша по глави. Поприлично црвен у лицу, иритиран понашањем уштогљеног госта и његовим изврдавањем да плати.

  – Ама, Друже, тј. Господине, кажем ти лепо и фино. Немој, бре, да се правиш луд! Ја сам јутрос, на пијаци, на сунце извадио 600 марака за теле које си ти сад  јео! Сељак ме није питао дал хоћу ил нећу. Овај ручак кошта 30 марака, ваљда ти је то, сада јасно!

  – У реду. Платићу Вам чековима. То је легално средство плаћања.

  – Добро, бре! Докле ћеш ти да врдаш? Те динари, те чекови…Питаћу ја тебе ово: Јеси ли ти лепо јео?

  – Јесам.

    – Ето, видиш. Да даш 30 марака и квит смо.

 Гост промени боју гласа и рече: – Ја ћу Вас да пријавим надлежним органима и бићете строго кажњени.

     – Ма, слушај ти, бато, ја да ти кажем! Можеш да ме пријавиш и у маршалат, ал овде сам Ја Газда!

-Добро. Да знате да ћете одговарати за овакво понашање.

-Јел? Знао си да се утегнеш у то одело, а скупо ти је да платиш један ручак! Нећеш ти мене нигде да пријавиш. Ти из кафане не излазиш док не платиш!

   Гост узе своју ташну, из ње извади неке папире. Диже очи ка власнику и прострели га оштрим погледом.  – Вама неме помоћи. Дакле, за Вашу информацију – ЈА сам тржишни инспектор и лично ћу Вас казнити.

    -Ти? Инспектор? Да, како да не! Пази да ти не поверујем! Немој, бре, да се брукаш, да ти се смеје овај народ.

     Гост из ташне вади  формуларе. Покрети су му жустри и нервозни. Баца књижицу на сто, и гласом као олуја из тамног облака, загрме: Ја ћу Вама, господине, ДА ЗАТВОРИМ КАФАНУ! Газда, из другог олујног облака, одговара: Ти да ми затвориш кафану? Ти??? … Ти си, бато, луд!!! Како да ми затвориш кафану, кад је КЉУЧ код мене?

    Како се та ствар поприлично загрејала и била доведена до кулминације, загрмеше и гласови гостију, који су седели за другим столовима, и са великим интересовањем пратили читав догађај.

    -Дабоме, газда Пеко! Кључ је код тебе, него шта! Овај налицкани само блефира! Није му ово покер, ако уопште зна да га игра! Браво Пеко, царе! Викали су гости из свих делова кафане.  –Не дај се Пеко, лепо си му реко! Прави си газда. Само ти можеш да отвориш и затвориш своју кафану! Добацивања су пљуштала са свих страна.

     Гост је, сада већ привидно смирен, почео да попуњава формулар. Пека, у првом тренутку, охрабрен навијањем својих сталних муштерија, у следећем моменту, осети узнемиреност и забринутост. Обузе га сумња.

     Овај што неће да плати, стварно нешто пише – помисли, да није можда, стварно неки инспектор? Први пут му се та мисао јави, и он осети вртоглавицу. Да ипак нисам мало претерао, паде му на памет… Морао бих ово да изгладим на светски начин. Па, нисам ја од јуче.

    Мисли су му надолазиле. Ухвати ваздух и рече:

             – Па добро, мајка му стара, какав си ти то човек? Ако си гладан, па што то одмах ниси рекао? Могао сам да ти платим овај ручак, бем ти ручак! Било га, не било. Хајде, попиј нешто, кућа части!

          Инспектор је и даље писао, а Пека је ревносно одговарао на постављена питања. На крају, када је Записник био готов, газда  Пека га је потписао. Окренуо се, погледао око себе и видео да су сви остали гости већ напустили локал. Остао је сам са својим мислима. Гледао је Решење у коме је писало да се кафана затвара. Кључ је и даље био код њега. Ознојен и врућ. Стиснут између прстију згрчене руке.

                                                                                             Данијела Божичковић Радуловић