Пољопривредом се бави од како зна за себе, најпре као помоћ родитељима, а од дванаесте године самостално. Основну делатност временом је фокусирао ка пчеларству и млечном говедарству у чему је веома успешан. Као потврда за ову чињеницу говоре бројна признања за квалитет и количину произведеног меда, од „Имлека“ је награђен бронзаном плакетом за испоручену количину млека, а ове године додељена му је Општинска награда Великог Градишта за област пољопривреде.
Кроз призму заслуга то је Радиша Петровић из Дољашнице. Рођен je 1970. године у породици оца Бранислава, мајке Злате, бабе Јелице и деде Никодија чија су основна делатност били сточарство и ратарство.
– Радо се сећам времена детињства када сам уз сестре и браћу од тетака и стричева по сокацима Дољашнице и околних пашњака највећи део дана проводио уз жмурке, јурњаву, фудбал… Све је било лепо организовано и имали смо времена да чувано стоку, идемо у школу и играмо се. Прва четири разреда похађао сам у родном селу код учитеља Љубише, а потом свакодневно аутобусом путовао у Макце. Искрено да кажем, нисам био најбољи, али сам вредно учио, а посебно волео биологију и географију. Већ од трећег разреда укључио сам се и у рад фолклорне секције, а потом постајем члан КУД-а „Дољашница“, што ми је у лепој успомени јер је ту било гостовања, учешћа на Сусретима села, концерета…сећа се Радиша који након завршене основне школе наставља да ради у породичном домаћинству.
– Како су отац и мајка отишли на рад у иностранство, ја сам као дванаестогодишњак равноправно са бабом и дедом почео да обављам све послове у домаћинству. Уз школске обавезе и књигу, ишао сам на њиву, припремао храну за стоку, музао и неговао краве. И ништа ми није било тешко, искрен је наш саговорник који се временом зближио са лепом Сунчицом, дружење je прерасло у љубав, а љубав крунисана браком.
УЛАЗАК У ПЧЕЛАРСТВО
Тако су баба Јелица и деда Никодије добили нову помоћ, а Радиша супругу и подршку у свему што је радио. Како су Петровићи били усмерени на земљорадњу и сточарство, нови период у домаћинству настаје када делатност шире на пчеларство.
– Као и већина дешавања у животу и пчеле су 1994. године дошле ненадано. Након интересантне приче коју сам чуо од друга, заинтригиран, отишао сам у Румунију код једне озбиљне породице пчелара што ми се допало. Чим сам дошао кући, купио сам прву кошницу од кума Воје, следеће године набавио још и временом увећавао њихов број, прича Петровић који сада има скоро 500 кошница док је план да се у догледно време повећа на 1000.
У складу са временским условима, пчеле које негују Радиша и Сунчица годишње дају преко 10 тона меда, а када је година добра та количина буде дуплирана! Првенствена оријентација је багремов мед и део кошница је у Дољашници, а део селе на сунцокрет у Банат. На питање да ли постоји страх од пчелињег убода, вели:
– О томе не размишљам. Мени се посебно свидела организација пчелињих друштава и камо среће да је то и у животу човека. Тако сам заволео пчеларство. Временом увећавани су приходи од ове делатности што је довело до ширења посла, а данас имамо два камиона и приколицу са пчелињацима. Производњу обављамо на велико, врцани мед се пакује у бурад, пласман је осигуран док један део остављамо у тегле за пријатеље и породичне потребе.
Своје ангажовање започео је као сточар, и ту грану пољопривреде није запоставио иако се упоредо бавио и другим активностима. Поседује 15 млечних сименталних крава и обрађује око 30 хектара земље на којима узгаја све што је неопходно за њихову исхрану. Када је о млеку реч, остварена је дугогодишња успешна сарадња са „Имлеком“ које га откупљује од Петровића. Уз супругу Сунчицу Радиша велику подршку у послу има од ћерке Невенке која је студент сточарства на Пољопривредном факултету. Помаже у сваком тренутку и примењује стечена знања, док у складу са годинама свој допринос даје и најстарији Петровић, отац Бранислав. Сина Миљана пре три године животни пут је одвео у Немачку, који са супругом редовно обилази родитеље и помогне колико може.
Живот у активном пољопривредном домаћинству понекад донесе и анегдоте, међу којима Радиша једну посебно памти:
– У доба када смо развијали пчеларство, супруга и ја се враћамо из обиласка кошница и видимо нешто несвакидашње: обавијени завесама од главе до пете мој отац, ћерка и син јуре по дворишту. Како је био мај и доба размножавања пчела које треба да оснују свој рој, укућани су желели да помогну овај процес, али нису нашли одговорајућу заштитну опрему. У оваквим тренуцима требало би да се реагује на време, због чега су поскидали завесе са прозора, увили се у њих да их пчеле не убадају. Снашли су се како су знали, ја сам се од срца насмејао несвакидашњим „шеицима“ а супрузи није било право јер је после морала све да опере, испегла и окачи на место, уз осмех се сећа Радиша.
СВЕСТРАНОСТ
Радиша је раноранилац. Још као дете стекао је навику да се буди око 4 ујутру, чак и када нема обавеза. Потом са супругом попије кафу, а око пола шесет већ обавља послове око стоке. У зависности од доба године у осам сати обилази пчелињаке, а ту су и остале обавезе везане за пољопривредно домаћинство. Послом је неретко у Великом Градишту и Пожаревцу, док се у слободно време дружи са пријатељима Наш саговорник је посвећен и лову. Члан је дољашњинчке секције Ловачког удружења „Фазан“ Средњево у коме кажу да има оштро око али и да је активан посебно у зимској бризи заштите појединих животиња. Радо се сећа периода када се активно бавио голубарством и 2005. године када је постао национални победник у такмичењу писмоноша који су летели из Грчке. Ван ових делатности данас је активан у својој Месној заједници у којој је као заменик председника укључен у многе активности. Наш сусрет и разговор закључује речима:
– Ја своје домаћинство видим као један компактан тим који има будућност и тежњу да проширује послове, поготово пчеларство јер за сточарство треба више радне снаге које на жалост све мање има. Кћер Невенка има планове да остане на селу, а син и снаха помињу повратак кући, што бих ја искрено волео. Најлепше је живети и радити у својој земљи и бити на окупу јер у животу има времена за све. Из личног искуства препоручујем младима да остану овде, да раде посао који воле и посвете се томе, а труд ће се исплатити кад – тад.
Влада Винкић