2020-02-08T12:59:55+01:00 8. фебруара, 2020. 12:59 |

Живот је чудесни режисер људских судбина

Добили и десето дете

(Објављено 27. фебруара 1976)

Петровац.- Чудан је живот.Чудне су људске судбине. Изненађења су бескрајна. Сваки човек носи у себи нешто специфично  и јединствено. У тежњи да се докажу и потврде, многи су људи сагорели у ватри велике наде, али остварење свог врховног циља у животу нису дочекали. Тако нешто не може се рећи за Радомира и Веру Нешић, пољопривредника и домаћицу из Петровца. Њихове жеље, надања, снови, њихова љубав, пре четири месеца крунисани су десетим дететом!

Је ли то упорно настојање да се поправи и побољша наталитет или чудна трка за рекордом?

                                                                У ЗАВИЧАЈУ ПАО ДОГОВОР

Пре осамнаест година Радомир и Вера доселили су се из Плажана код Деспотовца у Петровац. Још тада у завичају договорили су се да имају доста деце. Одмах по доласку у Петровац купили су плац од десет ари и скромну кућу. То им је до данас, поред деце, једини вреднији капитал.

Породица је и данас у тој приземној згради са два невелика одељења. Стари, већ дотрајали намештај и ониски прозори са решеткама , кроз које се са тешком муком пробија дневна светлост, одају слику сиромашне породице. Нешићи имају неколико кокошака и једну краву. У овим хладним зимским данима оскудевају за огревом. А нико да им помогне! Људи као и да не знају да постоји ова породица.

                                                 ЧИТАВОГ ЖИВОТА РАДИЋЕМО ЗА ДЕЦУ

 –У браку смо од 1947. године, каже Радомир. Осим десет ари земље на коју плаћамо 12.000 старих динара пореза годишње, другог иметка немамо. Деца су нам све благо што имамо. Целога живота радићемо за њих. Сву децу извешћемо на пут. Бар нека она имају срећан и леп живот!

 Године 1949. рођено им је прво дете, кћи Слободанка. Даљи је редослед:  Драги, Зорица, Благица, Ненад, Зоран, Светлана, Аца, Силвана и Гордана. Најстарије дете Слободанка  има пуних 26 година, а најмлађа Гордана – пуни четири месеца.  Три кћери су им већ удате, једну су дали брату који нема деце, а остала деца су код њих.

 Вера и Радомир поодавно су постали деда и баба. Син Драги управо је ових дана дошао из ЈНА и јавиће се Бироу рада у Петровцу са молбом да што пре буде запослен, па било где. Уколико не добије запослење, са пасошем у џепу кренуће „у бели свет“ да заради хлеб и помогне породици да изађе из тешкоћа.

                                                     ВЕРУЈТЕ: ТО ЈЕ БОРБА ЗА ОПСТАНАК

Већ смо напоменули да овој породици, бар како Радомир и Вера изајављују, до сада нико ништа није помогао. Сами су се сналазили и довијали како су знали и умели. Копали су туђу земљу од ране зоре до мрака, брали кукуруз, косили ливаде и детелине, бавили се зидањем. Кратко речени, радили су све понуђене послове.

 -Верујте, каже нам Радомир, то је права и жилава борба за опстанак. Сви ми се чуде како све то могу да издржим, помало се и диве, а нико ништа да помогне.

А помоћ је и Радомиру и Вери неоспорно потребна.  Ускоро ће деца у школу. Неки су је и завршили, али су без хлеба. Двадесет прстију оца и мајке до сада их марљиво храни. И отац жели на Биро, тражи сигуран посао. За децу и због деце.

                                                          ЗАШТО ТОЛИКО ДЕЦЕ?

Лако је десеторо деце родити, но, мучно их је одгајати. Није довољно показати само много љубави, пажње и разумевања према њима, деци је потребан живот, леп, потпун и срећан. За њих треба доста новца, бриге, одрицања, самопрегорног рада. А колико су тек непробдевених ноћи имали родитељи и колико ће их још бити? Радомир и Вера, очигледно, нису много знали из психологије и медицине када су се одлучивали на овакав корак. Јер, поред хране која се мора деци обезбедити, ту су и други веома важни чиниоци: Како васпитати и образовати децу, како их припремити за живот и коначно, како формирати њихове личности?

-Свако се пита ко нас зна, или је чуо за нас, шта ће нам толико деце. Могу одмах да вам кажем да су сва наша деца рођена из љубави и да од њих десеторо желимо да сви постану вредни и добри људи. Сва су нам деца напредна  и здрава. Ни једно никада ни од чега није боловало. Деца и не знају за лекара, каже Вера.

 -Треба, треба, деце увек треба. Сестра ми нема деце, два шурака такође.Често помислим на оне који немају деце, какав ли је тек њихов живот? пита се се Радомир.

Недавно су Радомир и Вера писали да им се што пре, на било који начин помогне, да бар ублаже и онако тешку ситуацију.

-Ја могу да рађам, имам 47 година, осећам се као да сам у двадесетој, рече нам Вера на растанку…

                                                                                                                                                   Синиша Ристић