Маријана Лазић, Пожаревац:
– Апсолутно сам за донирање органа. Не видим сврху да их неко „однесе“ са собом када му више нису потребни, а некоме могу спасити живот. Када би сви пошли од тог става вероватно не би било ни злоупотребе.
Тамара Станковић, Пожаревац:
-Донорство је у реду, ја то видим и осећам као племенит људски чин. Немам донорску картицу зато што нисам била у некој прилици да је потпишем, претпостављам да то може да се уради у Црвеном крсту или некој здравственој установи. У сваком случају, била бих донор.
Мирослав Бундало, Костолац:
-Спасити нечији живот, то је непроцењиво. Када човек донира органе својих ближњих након смрти, он поклања некоме другоме живот. Велика је то ствар и пуно говори о људској племенитости. Донирао бих своје органе, зашто некоме не помоћи? Под земљом нам органи не требају. Подржавам донирање, све акције такве врсте и сматрам их врло племенитим. Ја сам за то да се донира све што се може. Познато ми је да у Србији не можемо баш да се похвалимо бројем донорских картица као на пример Шпанија и неке земље Бенелукса, јер су та друштва пуно отворенија од нашег и више раде на промоцији таквих ствари. Ја бих лично своје органе сигурно донирао за спашавање туђих живота, зашто не?
Ђино Јосић, Пожаревaц :
-Осим што сам вишеструки добровољни давалац крви, потписник сам и донорске картице, што је доказ да подржавам процес донирања органа. Позивам све да се прикључе овој акцији и тиме помогну онима којима је живот угрожен.
Нелка Стокић, Пожаревац:
-Нисам потписник донорске картице, не подржавам донорство органа. Не сматрам то хуманим чином и мислим да је цео овај процес у свету склон политизацији и злоупотреби.
Вишња Керановић, Костолац:
-Начелно, сматрам изузетно хуманим гестом. Просто речено, засто не помоћи некоме у тренутку када теби више нема помоћи? Међутим, не допада ми се идеја да то буде Законом регулисано тако да се подразумева, изузев ако се човек не изјасни супротно, јер то сматрам “ниским” ударцем, а требало би бити ипак нешто о чему сами, за живота, одлучујемо.