2018-07-30T08:28:07+02:00 30. јула, 2018. 08:28 |

ЗОРАН ПАВЛОВИЋ: Упорност побеђује!

У свој највећи спортски успех успех сврстава одлазак на Хималаје и испењани „Peak Razdelnaja“ висине 6.148 метара надморске висине, што код нас изазива дивљење а код њега животни сегмент који ће остатити дуго у сећању:

– То је било прошле године, када сам први пут повео акцију на Хималаје са циљем пењања „Рeak Lenin“-а 7.134 метара надморске висине. Експедиција је трајала 27 дана, а услед здраствених проблема испењао сам „Peak Razdelnaja“, док за даље нисам смео да ризикујем. Лековима нисам успео да санирам здравствени проблем који се јавио у кампу II на 5.300 метара. Ипак, овај изазов ћу дуго памтити. Но, никад се не зна, можда кренем поново у освајање највишег масива на свету,  говори Пожаревљанин Зоран Павловић, алпиниста, члан Планинарског клуба „Вукан“ у оквиру кога има функцију начелника клуба.

 Зоран Павловић је  рођен у Пожаревцу, у породици мајке Душице и оца Душана који га, видевши таленат ка спорту, уписује да тренира фудбал у „Младом раднику“.

– То је била моја љубав у време одрастања. Прошао сам категорије петлића,пионира и омладинаца у фудбалском клубу, а када се дошло до првог тима нисам могао да се изборим за место и остављам лопту. Како је мој рођени брат Иван доста млађи од мене, у прво време сам се доста играо са братом и сестром од ујака, Дејаном и Аном. Касније смо Иван и ја одрастали уз заједничку љубав – стрипове.

                           У ПРИРОДИ ПРОНАШАО СЕБЕ

Наш саговорник је похађао Основну школу „ Вук Караџић“ после чега уписује трговину у Економској школи. Иако је планирао да студира, време служења војног рока у то време унело је много тога ружног у Зоранов живот, а економска криза је само допринела да не оствари овај сан. Но, све је надоместио љубављу према природи: дуги низ година проучавао је гљиве, а стицај околности је хтео да на једном окупљању гљивара сазна да у Пожаревцу постоји планинарски клуб.

– Чим сам сазнао, одлазим на први састанак и проналазим себе у потпуности, а  планинарење од тог тренутка, чини мој живот лепшим. Овај сегмент живота је постао неодвојив део мојих навика, тако да уживам у сваком сегменту планинарења. Најдраже ми је што у Клубу „Вукан“ из године у године подижемо лествицу успеха тако да данас наши планинари пењу највише врхове Европе. Поред свакодневних тренинга, потребно је провести и доста времена поред рачунара: сваке године гледам да лествицу успона, померим навише и све то у организацији Планинарског клуба „Вукан“. Имамо потенцијала и кадра за још много веће висине,али као и у сваком спорту, потребан је новац до којег је јако тешко доћи. Многе фирме немају слуха да спонзоришу овај спорт, али овом приликом истичем да у значајној мери помажу фирме „Вигор“  д.о.о. у којој радим и  „Миркос“ из Пожаревца.

Као добар познавалац читања карти, Зоран похађа школу за планинарске водиче,тако да постаје и водич.

– Као водич организовао сам акције по Европи, које су до тада за „Вукан“ биле незамисливе. Предводио сам пењање највишег врха Аустрије „Grossglockner“ 3.798 метара који важи за један од најтежих за пењање у Алпима, највиши врх Италије „Gran Paradiso“ 4.061 метара и много других.

Планинарство и алпинисам су из исте гране спорта али их чине различити сегменти и изазови.

– Алпинизам је проистекао из планинарења, са жељом да се постигне нешто више. Када сам схватио да су ми за неке више циљеве у планинарењу потребна знања која се уче на течајевима алпинизма, једноставно сам одлучио да се у некој мери бавим и алпинизмом. Никад себе нисам себе замишљао да се бавим искључиво алпинизмом, јер ме на тај начин није занимао. Људи који се баве само алпинизмом су по мени на неки начин јако чудни.

Чињеница је да су планинарски и алпинистички подухвати резултат заједничког рада.

– Велики број младих планинара кренуо је мојим стопама и заједно пењемо под заставом „Вукана“, што је у некој прошлости била реткост, поготово у организацији, јер, практично, пре нас и није било неких значајнијих успона на високе врхове у организацији Клуба. „Вукан“ је сада кадар да вас поведе било где у свету и да се пење на било који врх. Уз све нас окупљене око „Вукана“,  за овакав начин рада и успехе  велике заслуге имају председник клуба др Милош Бранковић и потпредседник Новица Цветковић.

Зоран Павловић је запослен у фирми „Вигор“ из Пожаревца чији директор и власник заиста има разумевања за спорт којим се Зоран бави, те нас је занимало како усклађује обавезе са хобијем.

– За сада некако успевам да ускладим посао са планинарењем, али ту је и породица . Све помало трпим, али нигде не посустајем.  Ожењен сам Иваном и имамо две ћерке: Тамару и Елену. Породица је већ навикла на моју љубав према планинарењу, а када сви имамо слободног времена, скупа одемо на планинарење, Млађа ћерка Елена је „загризла“ и видим да ужива у планини и врховима. Мало је другачије са родитељима, јер још увек не схватају моју љубав према планини.

Зоран се интезивн припремам за успон на највиши врх западне Европе, Мон Блан 4.810 метара надморске висине. Експедицију би требало да поведе 6. августа.

Влада Винкић