2019-12-08T10:41:32+01:00 8. децембра, 2019. 10:39 |

МИЛИВОЈЕ-МИЋА ИЛИЋ: Једино му књиге нису биле луксуз

       Миливоја Мићa Илић

Овога лета,  тачније 16. августа 2019. навршило се 20 година од смрти Миливоја Миће Илића, једног од доајена пожаревачког новинарства, истакнутог пожаревачког културног посленика по коме носи назив конкурса за кратку новинску причу који сваке године објављује најстарија регионална новина у браничевском округу „Реч народа“. Илић је био новинар, хумориста, драмски писац, критичар, уредник и оснивач Часописа „Развитак“, члан прве редакције Часописа „Браничево“, активни учесник у развоју културног аматеризма, велики пријатељ пожаревачке Библиотеке, Дома културе, Младог радника…

 

 


Опраштајући се од Миће тог кобног августа  1999, његов колега и пријатељ Предраг Радовановић је поред осталог, рекао:

-Од детињства у завичајном Малом Црнићу био је заљубљеник у књигу, студирао је светску књижевност, поносио се што је као ђак Пожаревачке гимназије са Слободаном Стојановићем 1954. године обновио часопис „Развитак“, што је заједно са њим написао прву драму „Два јелена“, што је био члан прве редакције Часописа „Браничево“… Свима ће остати приврженик и сарадник, али ће читавог себе дати новинарству. Као новинар и уредник културне рубрике у Речи народа био је 38 година неприкосновен у својој области, написао небројено репортажа, кратких приказа, извештаја, информација и вести. Остаће, међутим упамћен по хумору јер је читава његова личност зрачила ведрином на најшире окружење. Знао је да се насмеје, па и наруга, али никада није прекорачио линију племенитости.

Остаће упамћен по козеријама и зубу народа, оригиналној, најчешће сатирично  –  хумористичној краткој рубрици чија се садржина, као и она из козерија, годинама препричавала између два петка или два уторка, већ како је новина излазила. „Реч народа“ ће се поносити чињеницом да је овим својим рубрикама, за себе и кућу у којој је радио, освојио прву награду Савеза новинара Србије давне 1972. године. За свог живота објавио је и седам књига хуморески од којих су неке преведене на македонски и шведски језик. Била је то убедљива препорука да постане члан Удружења књижевника. Оставио је за собом богато дело чији ће се значај тек сагледати. Већ сада је, међутим, јасно да је писањем и културним ангажовањем дао огроман допринос развоју пожаревачке културе због чега је био један од првих добитника признања- Повеља културе.

Имао је своју животну филозофију која је знала и да се сукоби са општеприхваћеним нормама, која је бивала и нереална и ирационална, али је опстајала. Предраг Радовановић који је дуго година са њим сарађивао па га је тако одлично спознао, на растанку се присетио да је мића био особит, различит и препознатљив, да му је животни простор био потребан понајвише за књиге, јер једино оне за њега нису биле луксуз…Није био као други, а таквих је увек мало. Они који се са њим нису слагали могли су на њега и да се наљуте, али није било човека који га је мрзео…

Читавог живота на свој начин пролазио је кроз трње. После 2o година, надамо се стигао је до неког лепшег места од овоземаљског, до звезда. Заслужено.

                                                                                                                                                                              Р.Н.