2019-12-07T22:35:14+01:00 7. децембра, 2019. 22:35 |

ДР ВОЈКА МИЛОВАНОВИЋ: Сарадњом до обостраног успеха

На недавно одржаној Регионалној конференцији „Свет образовања брише границе“ која има за циљ размену искустава наставника са простора бише СФРЈ, Асоцијација „Најбољи наставник бивше Југославије“ доделила је истоимено признање др Војки Миловановић наставници француског језика у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ Пожаревац.

Ласкава титула коју је понела заједно са још 44 колега са ових подручја била је повод да се сретнемо са, како кажу ђаци, „њиховом омиљеном Францускињом“.

 

 


Госпођо Миловановић, како су Вас дочекали ученици по доласку на први час по добијању титуле?

– Искрено, стидљиво су прилазили и питали: „Да ли сте то заиста Ви?“. Када сам показала титулу, били су одушевљени, честитали и њиховој срећи није било краја. Заједно смо поделили одушевљење, одговара Војка Миловановић.

Наша саговорница рођена је у Београду а детињство провела у Великом Градишту уз мајку мр Драгицу Лазић, ветеринара технолога и оца Милована Лазића Дабу, економисту који је широкој јавности познат као врстан одбојкаш и тренер.

– Та сећање везана су за дечије игре уз брата Ивицу али и тетку Радмилу Шундић која ми је купила Дизнијев илустровани речник. Одушевљење је проистицало из чињенице да смо брат и ја савладали прве речи на енглеском. Мајка и тетка су нас подстицале да читамо и учимо, тако да смо брат и ја често пред родитељима, наном, деком и комшијама изводили позоришне представе које смо смишљали и прилагођавали на основу прочитаних прича, говори наша саговорница.

По четвртом разреду Школе „Иво Лола Рибар“ у Градишту и пресељењу у Пожаревац, Војка похађа Основну школу „Доситеј Обрадовић“ у којој почиње да учи француски језик. Основе и мотивацију има од наставнице Марице Панић тако да овај језик наставља да учи и у Гимназији.

Како је дошло до одлуке за студије француског језика?

– Радозналост у откривању страног језика и жеља да се и он разуме, били су стално присутни. Француски су говорили неки драги људи из мог окружења, а француска музика, књижевна дела „Три мускетара“ и „Гроф Монте Кристо“ и мелодичност језика утицали су да избор на факултету буде управо француски језик. Завршила сам Филолошки факултет одсек Романистика група Француски језик и књижевност, каже Војка Миловановић.

Након студија, интересовање за процес учења, усвајање знања и његовог преношења будућим генерацијама, Војку усмерава у област педагошког рада: најпре у Основној школи у Кличевцу, Пољопривредној школи Пожаревац, школи „Вук Караџић“, Средњој школи у Великом Градишту и од 1997. године Основној школи  „ Доситеј Обрадовић“ у Пожаревцу у којој је и данас. Паралелно наставља сопствено усавршавање: завршава мастер на Филолошком факултету у Београду из дидактике француског језика а прошле године на истом факултету докторира на тему „Важност примене реторике у методици наставе француског језика“ код професорке Ане Елаковић Ненадовић.

Није чест случај да наставници остваре пријатељски однос са својим ђацима. Ви сте тај однос не само изградили већ и на себи својствен начин надоградили. Како је текао овај ни мало лак процес?

– Корак по корак. Уз редовну наставу,  са колегама из школе организовала сам ученичке радионице у оквиру „ЗИП-ЗОП“-а и Љубичевских коњичких игара. Са белгијском организацијом „Le monde des possibles“ радила сам на пројекту „Карикатура као израз слободе мишљења“ на који сам своје ученике водила у Брисел, ту је и заједнички рад у школском пројекту „Вече страних земаља“, пројекат „Караван десет речи“ уз сарадњу са белгијским удружењем „Семантис“ ,у месецу Франкофоније учествовала сам са пројектима који су приказали традицију и културу Француске и Србије, организовала радионицу креативног писања поезије на француском језику. Белгијски часопис „Семантис“ био је иницијатор пројекта у коме су учествовале београдска школа „Владислав Рибникар“ и наша „Доситеј Обрадовић“… Када радите раме уз раме са ученицима, баријера лагано нестаје, а поверење је све веће. Самим тим и љубав према одређеном предмету, у мом случају француским језиком, постаје неупоредиво веће, објашњава госпођа Миловановић.

Наравно, оваквом сарадњом успех је обостран, а посебно задовољство су резултати које постижу њени ученици. У оквиру поменутог пројекта часописа „Семантис“,  Ана Ђуровић и Невена Миљковић представиле су дело Милене Павловић Барили кроз дигитализацију, поезију и цртеж и за тај рад добиле признање XVII Бијенала „У светлости Милене“.Ђаци наставнице Војке годинама са успехом учествују на такмичењу за франкофону песму Француског института у Београду, њена ученичка драмска трупа која глуми на француском језику наступила је до сада осам пута на позоришном фестивалу у Новом Саду.

Ученици Војке Миловановић освајали су награде на конкурсима у организацији Удружења професора француског језика а она на конкурсима француске поезије:  Европска награда Центра за промоцију културе и књижевности из Тионвила из Француске, Трећа награда Библиотеке из Нице за песму на тему о слободи. Песме су јој објављиване у француским часописима али и у часопису „Браничево“. Сарадник је портала за учење француског језика  „Bonjour de France“. Поносна је на објављен стручни рад  „Елементи културе у уџбеницима француског језика за осми разред – четврта година учења“. На позив Удружења професора француског језика Молдавије, у Кишињеву је водила радионицу о употреби мобилног телефона као педагошком средству у настави француског језика а била је учесник Конференције професора француског језика у Атини на којој је имала радионицу о вежбама на мобилном телефону у циљу учења француског језика.

Успех у педагошком раду, стручни радови, сарадња са бројним институцијама са једне стране захтевају бројна одрицања, са друге подршку породице?

– У праву сте! Све ово не бих могла да нисам имала подршку породице. Старији син Алекса завршио је мастер студије из области економије у Француској у Ници на Institut supèrieur d’économie et de management. Млађи син, Михајло је тренутно на трећој години Факултета политичких наука на смеру Међународни односи где је је изабрао француски језик.

– Да ли за крај желите да откријете тајну Вашег сјајно изграђеног односа према ученицима и мото који Вас води?

– Мислим да је то поштовање личности и охрабривање да се радом и трудом може доћи до жељених резултата. Битно је да ђаци буду свесни да, и ако погреше, увек могу да то на чему су грешили науче и да следећи пут буду бољи.  Оно што је мој мото у раду са децом је Русоова мисао „Ако се у детету подстакне жеља за учењем свака метода учења биће добра“, закључује најбоља наставница бивше Југославије Војка Миловановић.

Влада Винкић