ИСПИТ ЈЕДНОГ ДРУШТВА – РЕСОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ОСУЂЕНИКА
Колико закони разликују третман женских и мушких осуђеника у току служења казне као и у какве ситуације и прилике излазе осуђенице након издржавања казне, нека су од питања постављена дипломираној правници у пензији, Анки Гогић Митић, дугогодишњој управници и заменици управнице женског Казнено поправног завода за жене у Пожаревцу.
Због чега најчешће жене буду осуђене и коликo су дуге затворске казне?
–Казнено поправни завод за жене у Пожаревцу је једини завод у Србији у коме жене издржавају казну затвора и затворску казну за прекршај. Број осуђеница је, у последњих десетак година, око 300 до 350. Тај број би био много већи да се није почело са применом алтернативних санкција по закону о извршењу ванзаводских санкција и мера из 2014. године. Неспорно је да овај пропис доноси позитивне резултате у извршењу, а друштвена корист је велика. Потребно је анализирати како је и да ли је овај пропис утицао на проценат поврата у вршењу кривичних дела.
Има ли специфичности када су у питању извршења кривичних дела међу женама и мушкарцима?
-Закон о извршењу кривичних санкција само мањим делом регулише извршење затворске казне према женама. Подзаконски акти такорећи не третирају специфичност извршења према женској осуђеничкој популацији. Законодавни приступ овој проблематици је патријахалан. Полазило се од чињенице да осуђенице чине пет до десет процената укупне осуђеничке популације. До званичне статистике данас је тешко доћи, јер је последњи извештај са релевантном статистиком о извршењу кривичних санкција у Србији објављен пре 10 година на сајту Министарства правде, Управе за извршење кривичних санција, тако да широј јавности нису доступни подаци о резултатима извршења судских пресуда којима су изречене затворске казне.
ЖРТВЕ ИЛИ НАСИЛНИЦЕ
Да ли то значи да су жене мање агресивне и склоне кривичним делима?
-Под претпоставком да је овај однос између жена и мушкараца остао сличан, изводи се трајан закључак да су жене мање склоне чињењу кривичних дела. То кореспондира свеукупном положају жена. Мање важне и присутне у породичним односима, бизнису, великим каријерама, значајним функцијама, великим буџетима, удаљене од значајних информација о тешком криминалу и могућности да упливају у организовани криминал итд. Следи ироничан закључак да је мали број осуђеница позитивна последица маргинализоване улоге жена у друштву. Али са променом улоге све већег броја жена и освајањем области мушке доминације, наравно да се повећава број жена које чине кривична дела.
Маскулини приступ законској регулативи ове области полази од мишљења да су жене слабије, мирније, несклоне насиљу, углавном жртве мушких криминалаца, па тако долазимо до законске норме да је Казнено – поправни завод за жене, завод полуотвореног типа, иако је једини у Србији и скоро половина осуђеница је у затвореном одељењу овог завода. У решавању лоших смештајних услова у овом заводу се управо пошло од ове чињенице, па се гради нова затворска зграда за смештај осуђеница са високим степеном ризичног понашања. Са окончањем овог пројеката дефинитивно ће се створити смештајни услови европског нивоа.
Многе предрасуде обликују ставове шире јавности о осуђеницама, што замагљује право стање ствари и упркос претпоставци да је то за њих добро, у ствари спречава квалитетно остваривање људских права жена лишених слободе. Присутан је стереотип о жени трагичној жртви туђих, читај мушких, криминалних замисли и активности која је стицајем зле судбине допала затвора. Да би се процес ресоцијализације кроз реализацију програма поступања у затвору током издржавања казне, успешно одвијао и окончао, потребно је да се особа суочи и прихвати сопствену одговорност за учињено, да се казна схвати као заслужена и тако крене у процес позитивне промене. На овај начин се улога жене у криминалу замагљује, како у друштвеном контексту, тако и у личној интроспекцији.
Има ли сукоба између осуђеница и како се решавају?
-Основни смисао извршења казне затвора је да се особа лиши слободе кретања, да јој се омогуће остала људска права у најширем могућем обиму, да издржавање казне буде безбедно и хумано и да се тако постигне ресоцијализација која резултује престанком криминалног понашања, тј поврата. Како жене и мушкарци немају једнаки поглед на свет, немају једнаки положај у друштву, немају исте потребе, а постизање родне равноправности је на дугачком штапу, извршење казне затвора према женама у законској регулативи, која такорећи не третира ове разлике, је отежано. Жене чине и кривична дела са елементима насиља, а поједине имају и насилничке црте личности. Колико се структура личности жена које чине насиље разликује од стуктуре личности мушкараца који чине насиље, била би добра и корисна тема за истраживање и научну обраду и помогло би у решавању насиља међу осуђеницама које се дешава. То није редовна појава, али се дешава као инцидентна и ванредна ситуација. У сузбијању ових ситуација се користе мере принуде, врло ретко и у најблажем облику.
Пре десет, петнаест година много чешће се дешавало самоповређивање осуђеница. На овај чин жене су се одлучивале ради решавања фрустрације, изненадне јаке негативне емоције и лошег психичког стања изазаваног депривацијама у затворским условима. Сопствено тело је било најподесније да се нанесе бол. Временом, ова агресија се померала према другима, тако да се смањио број самоповређивања. Вероватно је промена положаја жене у друштву са подређеног ка доминантнијем допринела овим појавама.
ТРЕТМАН ОСУЂЕНИЦА СА ДЕЦОМ
Како су смештене и какав третман имају труднице и осуђенице са бебама?
-До сада је највећу пажњу јавности, а чему је допринело и сензационалистичко и непрофесионално новинарство, привукао боравак деце са мајкама које издржавају казну затвора. Број деце у заводу се креће од једног до десетак. Ово није честа појава, а социолошки и пенолошки врло сложена. Боравак деце у затвору је нормативно регулисано као право осуђеница, што у старту доводи у питање права детета. У заводу су обезбеђени сви услови за боравак деце у погледу смештајних услова и особа које раде у том делу.
Изменама Закона о извршењу казнених санкција, време које деца могу да проведу са мајкама у Заводу, је повећано са годину дана на две. Ова промена је донета на основу неутемељених претпоставки да све осуђенице имају потребне родитељске компетенције и да је добробит детета неупитна. Закон у први план ставља осуђеничино право занемарујући родитељски и породични контекст, затворско окружење и ментални развој детета до две године. Да ли уопште има вршњачко друштво, да ли је боравак детета ван завода са мајком везан за мајчино право на погодности, када и по којим условима породица може проводити време са дететом невезано за мајчино право на посете, ако мајка искључиво брине и одлучује о детету да ли постоји одговорност Завода за небригу и лош третман детета, има ли право управа завода да доноси одлуке у интересу детета, само су нека од питања која се постављају у вези ове теме.
Стручне службе завода су установиле добру праксу да у овим случајевима укључују надлежни орган старатељства који се изјашњава о интересима детета кроз стручне експертизе пре доласка детета у Завод и током боравка у њему.
Који су стручни профили ангажовани на рехабилитацији затвореница?
-У организационој структури Завода постоји служба за третман. У њој су запослени стручњаци специјални педагози, социолози и психолози. Као спољни сарадници ангажују се наставници, професори, андрагози. Њихов посао је да свестрано испитају личност осуђенице, однос према учињеном кривичном делу иизреченој казни, породичне околности, претходно ризично понашање, да одреде степен ризика од понављања кривичног дела, ризике од бекства и недисциплинованог понашања и капацитете да се осуђеница промени и ресоцијализује. Одређује се лични програм поступања и да ли се смешта у затворено, полуотворено или отворено одељење. Током издржавања казне осуђеница може напредовати у третману, па из затвореног прећи у полуотворено и отворено одељење што запослени у Заводу увек вреднују као професионални успех у послу који иначе има мало сатисфакције.
Ови стручњаци спроводе, поред редовних активности и такозване специјалне програме из области групне психотерапије за контролу беса, лечење од болести зависности, за усвајање позитивних стилова живота итд. Програми су на високом стручном нивоу креирани на најбољим европским праксама и уз искуства и потребе нашег система извршења. Кадрови су обучени и врло сензибилисани за овај рад. Резултати су позитивни. Нажалост, ови програми се раде са малим групама, до 10 осуђеница, дуготрајни су и захтевају континуитет. Реализација програма ангажује велике ресурсе запослених, па мали број осуђеница пролази ове програме.
Д. Деурић