2020-02-02T09:55:14+01:00 2. фебруара, 2020. 09:39 |

Од „Развитка“ до Академије наука

(Објављено 29. децембра, 1975. године)

Професор о коме студенти са страхопоштовањем причају, професор и доктор правних наука, академик, потпредседник Српске академије наука и уметности Радомир Лукић, „с оне стране“ жице, очитао ми је лекцију о савременом новинару, па ми је тражио прецизна питања да би дао прецизне одговоре. Рекох му, на рачун те приче о новинарима:

         -Али професоре, част изузецима…

        – Не, рече, изузетака нема.

        -Поготову не у провинцији, додадох јетко…

         – Али схватите, биће тако боље…

         Тако је професор Лукић остао доследан себи, својој прецизности и рекао бих савршенству и жељи  да егзактност буде присутна и у обичном разговору. Поштовали смо ту жељу и ево питамо:

         Ко сте Ви професоре Лукићу?

         -Рођен сам 31. августа 1914.у Милошевцу (смедеревски). Гимназију сам учио у Пожаревцу где сам матурирао 1933. године. Дипломирао сам 1937. на Правном факултету у Београду, 1939. докторирао сам на Правном факултету у Паризу, 1940. постао сам доцент за социологију права на Правном факултету у Београду, 1950. ванредни професор за теорију државе и права, а 1956. редовни професор. Године 1961. изабран сам за дописног, а 1970. за редовног члана САНУ, 1971. за њеног секретара, а 1974. за њеног потпредседника. Дргих функција немам.

         Колико се и зашто осећате Пожаревљанином.

        -Ако човек у једном месту проведе осам пуних година у којима се од детета постаје човек, онда нема сумње да се за то место везује, па да се у знатној мери осећа њиховим припадником.

        Где сте у Пожаревцу становали?

        -Прве три године у такозваној Зеленој улици број 13 у Горњој Мали, па онда у једној малој улици, број сам заборавио крај бивше окружне Железничке станице потом у Болничкој улици број 6 између Гимназије и цркве па у Немањиној, у Кнез Михајловој и најзад у улици преко пута цркве, преко пута Гимназије, чије сам има опет  заборавио.

         Који Вам је друг и који професор остао у трајном сећању и зашто?

        -Не вреди набрајати другове за које јавност не зна. Један од оних који је познат, био је покојним Божидар Димитријевић Козица, народни херој код кога сам становао пола године у Делиградској 19. Од професора  Радивоје Перић, несумњиво најбоља глава у ондашњој гимназији, човек са истинским смислом за научно мишљење, затим Никола Бошковић, Миленко Стојановић, Александар Милићевић, покретач часописа „Наша ризница“ у чијем сам уредништву био, Божа Бранковић, Оскар Венштајн. Они су добро знали своје предмете, будили љубав према знању у ђацима, а неки од њих су умели држати и дисциплину.

        Испричајте нам догађај који ће вам из времена боравка у Пожаревци остати у трајном сећању.

        -Тешко је издвојити било који од бројних доживљаја, озбиљних, смешних, непријатних…Сећам се например врло јасно матуре особито писменог задатка из француског језика, сећам се појединих прослава и предавања , позоришних представа, особито рада у „Развитку“ и у „Нашој ризници“, читања књига кришом за време часова…

        Да ли сте у „Развитку“ били активни и у којој области?

        -У „Развитку“ сам читао своје радове и учествовао у организовању његовог рада, мада сам као кандидат за председника „пропао“ на изборима.

        Шта Вас данас везује за Пожаревац?

        – Успомене, сарадња у „Браничеву“, раније и честа предавања која сам држао, и понеки пријатељ као Воја Живковић-Меус.

        Да ли пратите напоре ове средине да стане у ред развијенијих?

       -Нажалост недовољно пратим те напоре иако сам обавештен о битним стварима и мислим да се иде напред, иако недовољно брзо.

      Пут из Милошевца до академика, аутора значајних дела у области правне и социолошке науке, није био лак, шта Вам је било најтеже на том путу?

      -Најтеже ми је било осећање расцепљености између схватања и идеала које сам стекао као сеоско дете и оних који су дошли после с градским животом и школовањем. Врло тешко сам се одвојио од села, па сам и данас у великој мери везан за село и сељачке идеале и норме живота, иако знам да не одговарају данашњици.

      Која сте дела објавили и шта сада спремате?

      -Главна су ми дела: моја докторска расправа на француском „Обавезна снага правне норме и проблем једног  објективног права“, „Теорија државе и и права“, „Историја политичких и правних теорија“, „Основи социологије“, „Политичка теорија државе“, „Политичке странке“, „Социологија морала“. Сад спремам Методологију права, а после тога ће, надам се доћи Филозофија права.

         Стижете ли да се бавите и другим активностима и којим?

         -Нажалост врло мало. Покушавам да читам, чак и лепу књижевност, али времена има мало.

         Како тумачите околност да су на челу Академије два некадашња ђака пожаревачке Гимназије.

        -То је случајност, али за гимназију, чији су ђаци били, свакако је позитивно.

        Као професор важите за строгог али правичног човека. Какву поруку имате за студенте?

        -Да воле свој позив и да буду што бољи стручњаци не заборавивши никада жртве које други чине за њих…

        Шта бисте поручили младима, посебно гимназистима Пожаревца?

        -Да себе изграде у потпуне људе одане идеалима свога друштва.

        Читате ли наш лист или Часопис „Браничево“, шта поручујете овим редакцијама.

        -„Браничево“ да, „Реч народа“ у последње време. Мислим да последња серија „Браничева“ не би требало да занемари позитивне стране старог „Браничева“, кад, с правом уводи многе новине и диже часопис на виши ниво. Особито треба сачувати што шири круг сарадника из целе Југославије. За локалне новине мислим да је најважније да критички процењују напредовање овога краја и тако помажу да он буде бржи.

        Улазимо у 1976. годину,  шта од наредна године очекујете уопште, а шта посебно за Вас лично?

        -Од нове године очекујем значајне кораке на стабилизацији нашег друштва и отклањању уочених слабости. А за себе лично, већ сам човек у годинама да бих очекивао нешто особито значајно. Најважније је моћи продужити свој рад.

                                                                                                                                    Предраг Радовановић