Хајдучки фестивал ракије у Богатићу донео је Зорану Кузмановићу из Раброва јединствено звање и признање: титулу златног ракијског мајстора односно Мачванског ракијског хајдука и хајдучку диплому. Поменуто је заслужио освајајући прво место за вињак произведен 2020. године и другo место за вињак из 2018. године.
Традиција печења ракије у породици Кузмановић је вековна. Зоранов прадеда Милош, рођен 1883.године, био је државни питомац Пољопривредне школе у манастиру Буково крај Неготина.
-Од њега почиње воћарство у Раброву, односно гајење племенитих сорти. Ја рецимо имам победничку ракију од крушке караманке које је прадеда Милош засадио далеке 1936. године. Он је био председник општине, али је радио и као агроном и као ветеринар. Из приче старијих знам да је калемио на стотине стабала воћа у Раброву, вели Зоран показујући прадедину диплому под редним бројем 193 издату 30. септембра 1901.године.
Са поносом наглашава да ју је однео у манастир Буково где је фотографисана и потом постала део изложбено историјске поставке.
-Ми смо увек наглашавали да је из виноградарства био врло добар 4 а из подрумарства одличан 5. Знање из ових области пренео је на свог сина а мог деду Милића Кузмановића Мику који је цео живот правио поједина жестока пића по породичној технологији. У то време било је много грожђа а самим тим и много вина. Вишак вина се пекао. На вашару у Кучеву, Раброву или Неготину купи се буре од мајданпечког храста а тада већ добијен вињак би у њему одлежао пар година. Тако је настајао такозвани Микин вињак. Како се у породици доста садила шљива ракија од ње пекла се у казану који је деда Мика купио у Словенији, прича нам Зоран наглашавајући да се у Раброву ракија пекла не због продаје већ ради престижа.
Ова прича казује да је Зоран имао од кога да учи. Као дете најпре је ложио ватру а убрзо помагао у процесу мерења јачине добијеног алкохола. Остало је текло праксом. Посебно занимљиво је да овај човек није од феле која конзумира ракију.
Зојина крушка
Зоран Кузмановић рођен је 1964.године од мајке Данице и оца Мирка одрастајући уз сестру Марину у Раброву где и данас живи и ради.
-Када се моја ћерка Зорица 2015. година породила и даривала породици унуку Зоју отац и ја смо правили ракију од крушке. Наравно, име смо дали по детету: Зојина крушка. Ево ја и данас чувам ову ракију, са поносом сам Зоран показује боцу са етикетом.
ДАЈ ОНУ МИРКОВУ!
Породица Кузмановић из Раброва професионално је позната по изради ограда и капија, некада од гвожђа а данас од алуминијума. Радионица је основана далеке 1936.године а ради и данас. Зоран је алкохолна пића почео да прави из хобија настављајући породичну традицију. Не продаје их већ користи за личне потребе, како се у народу каже „за лек“ и као поклон.
-Једно време ракију сам куповао на Сајму у Новом Саду и њом служио госте на слави а они: „Батали ти ово. Дај ону Миркову ракију“ алудирајући на ракију мог оца. Тако сам одлучио да озбиљно наставим породичну традицију печења ракије и данас производим крушку, шљиву, кајсију, дуњу и вињак.
Зоран ракију пече на салашу где се налази и подрум. У послу му помаже кум Синиша из Раденке а ту је и пријатељ Милан који као млађи воли да проба и да своју оцену.
– Ракију у суштини чине вода, алкохол и арома коју јој даје плод од које је правимо док време у бурету пружа остале елементе. Ја поштујем квалитет воћа, време ферментације и примењујем двоструку дестилацију са одвајањем првенца и патоке. Процес стабилизације ракије траје око три месеца у стакленом суду а после се претаче у храстово буре. Тада ракија стари и добија на квалитету. Дрво је живи материјал а ракија у њему добија и боју и остале примесе. Ево, ако данас пробате ракију из рецимо овог бурета, сретнемо се после две године и ја вас понудим истом ракијом, рећи ћете да то није иста ракија. Бићете у праву јер ће стећи другачији укус, шмек и боју. Исти садржај- бољи квалитет, објашњава Кузмановић и појашњава како настаје вињак
-То је српски пандам коњаку. Њега правимо тако што печемо већ направљено вино а добијену виновицу стављамо у буре од храста. Тек након три, четири године добија се вињак. Речју, ако испечем ракију од кајсије госте могу већ увече да послужим док за вињак треба времена.
Последњих десетак година Кузмановић се заинтересовао за производњу воћних ликера а упорност је допринела да се у боцама нађе ово пиће са укусима вишње, трњине, ананаса, лешника, купина, диња док је посебно изненађење био ликер од лаванде. Наравно, све природно без икаквих екстрата које овај човек презире јер не жели никоме да подвали. Поготово не себи и прецима чију традицију чува.
РАДИ ИЗ ЗАДОВОСТВА И СА ДУШОМ
За учешће на такмичењима Зоран није одлучио из престижа већ да други процене шта ради и колико производ вреди.
– Ми пошаљемо узорке који се шифрирају а организатор начини жири од еминентних стручњака, углавном универзитетских професора. То су људи који невероватно добро познају ову област. Примера ради, прошле године у Апатину жири је чинила међународна екипа коју је предводио професор Никићевић, његов колега са Свеучилишта у Загребу, затим из Сарајева, Чачка, са Пољопривреног факултета у Земуну и један врхунски познавалац из Мађарске. Видите колико се значаја придаје оцењивању које се своди на квалитет онога што је у чаши а не ко је испекао, одакле је и како се зове. Тек када се дешифрује оцењено обдањује се име награђених.
-Ракије се оцењу скалом чија је највиша оцена 20. Када је о врху ове скале реч, златну медаљу добија пиће које је од жирија добило оцену од 18, до 18,5. Од 18,5 до 19 је велико злато, то су врхунске ракије, а преко 19 неки стручњаци зову „ајкулом“ и награђују се дуплим златом. Битно је да ракија, вињак или ликер буду природни, без додатака или екстрата. Ту треба бити мајстор. Колико жири познаје ову област говоре подаци да ти људи прецизно препознају саму врсту крушке као и да ли је и колико одлежала у бурету или је накнадно додата рендана храстовина И битно: прво миришу па пробају. То су стручњаци пуни знања о узгоју и квалитету воћа, дестилатима и свим сегментима који прате настанак пића.
Награде
Када је о освојеним наградама реч, Зоран говори:
-Много је награда па ћу неке можда да прескочим. На Ракијади у Апатину 2024. године међу 900 узорака безбојна ракија од крушке освојила је злато. Ту је и златна медаља за вишњевачу а лозова ракија и Зојина крушка понели су велико сребро. Крушка из 2022.године освојила је друго место и оцену 18,34. На ракијади у Житишту Мирков вињак је био први, велико злато оцена 18,5. Ту је и воћни ликер оцена 18,8 велико злато, затим ликер диња оцена 18,1 златна медаља, ликер од лаванде оцена 17,7 велико сребро. У Богатићу вињак из 2020.године имао је оцену 18,35 а вињак из 2018. од сорти мерлот и прокупац оцењен са 18,27, значи прво и друго место. Вињак у Житишту прво место, на Ликер фесту у Чуругу златна медаља за ликер од трњине …
Зоран ради из задовоства и са душом. Показује нам виноград који је престарио и очекује га обнављање. Уз пут прича да како га јуче зове докторка из Кучева и каже: „Кузмо, јел има онај твој награђени вињак? Кренула у Београд на славу, па да однесем домаћину.“
-Вино тражи слугу а ракија господара. Код првог најпре гајиш винову лозу, береш грожђе, муљаш, претачеш… А ракију након печења само чуваш да му буре не да јачи тон. Ракија су воће и храст а не адитиви, шећер и вештачка боја, закључује Зоран Кузмановић Кузма.
Д.В.