У свет спорта ушао је далеке 1966. а две година касније почиње да се бави џудом и тако све до данашњег дана. Прве кораке начинио је као гимнастичар у некадашој соколани – сутурену старог Дома културе и биоскопа „Култура“ у Пожаревцу а потом белу мајицу мења кимоном и појасом. Данас је као џудиста носилац црног појаса седми дан, што би се жаргонски могло упоредити са звањем професора факултета. Како смо сусрет са Љубишом Јовићем, спортистом који знање, упорност и љубав ка спорту на стручањи исказује већ педесет пету годину заказали за један од хладних зимских дана, не мало изненађење доживљамо када смо видели да је из Кленовника у коме живи дошао – бициклом.
-И изрека каже да је у здравом телу здрав дух. Ово није никакав маркетинг већ пракса, јер до Пожаревца често долазим на два точка, а изузеци су дани екстремне врућине или снежних непогода када користим аутомобил, са осмехом вели Јовић, председник Џудо клуба „Бамби Млади радник“
Љубиша је рођен у Кленовнику 1. септембра 1953. године у породици оца Негована рудара и мајке Живке домаћице.
-Одрастао сам уз сестру Љиљану у месту које је спона града енергетске идустрије са једне и центра огруга са друге стране, а детињство као и свакоме остаје у прелепом сећању. Након основне школе коју сам похађао најпре у Кленовнику а потом у Пожаревцу у Економској школи стекао сам диплому трговца. Моје професионално опредељење било је везано за поменуту област коју сам усавршио студирајући вишу школу и читав мој радни век био је везан за трговину и економију, објашњава Јовић и уводи у причу о спорту:
– На чувеним слетовима на стадиону ЈНА у Београду, једна од тачака била је демонстрација џудо спорта што ме је у тренутку омамило. Како сам током 1968. увелико вежбао гиманстику, враћајући се са тренинга, погледао сам у један од прозора вежбачког простора тадашњег пожаревачког Друштва за телесно васпитање „Партизан“ и одушевио се видевши спортисте у кимонима који се бацају на струњаче. То је било–то: отишао сам до Љубише Јецића, који је био мој тренер све време такмичарске каријере. Прихваћен сам на најбољи могући начин и трудио да оправдам указано поверење а себи докажем да мој избор није био случајан, сазнајемо од саговорника.
Напунивши 18 година, постаје члан сениорског тима и брзо почиње да ниже успехе.
-Нама је у то време тренер био други родитељ. Уз тренинге, наступе и такмичења најпре се гледало да због спортских обавеза не попустиш у школи, а ко је био запослен ни један професионални сегмент није могао да буде засењем успесима. Уколико је било проблема, они су били примарни за решавање па тек онда џудо. Изузетан педагошки приступ у оквиру кога се знало у ком друштву се крећеш, како организујеш обавезе, на који начин си васпитан… То је био темељ.
Како се Јовић у међувремену запослио, време је паралено посвећивао професији и животу на струњачи.
-Љубав према спорту и велика жеља за што бољим резултатима надвладли су много тога. Одмах наког радног времена долазио сам на тренинг уморан, али по тренингу осетио се реласираним и испуњеним. Исувишно је поменути колико су победе и медаље давале нову снагу за сваки сегмент живота.
Од првог до данашњег дана Љубиша Јовић био је и остао привржен матичном Џудо клубу који се прво звао „Партизан“, после „Млади радник“ данас „Бамби-Млади радник“, а сећања која носи у срцу могу испунити један обиман роман.
-На првом месту непроцењиво је сусретести се са врхунским спортистима, шамионима за које знају и Европа и свет. Много је ту имена: Славко Обадов, својевремено најбољи југословенски џудиста, Павле Бајчетић олимпијац 1972. у Минхену, служио је војску у Пожаревцу и са њим сам се годину дана дружио, првак Европе и олимпијац Горан Жувела… О њима је у то време могло да се чита у новинама или види на телевизији… Југославија је била велика земља са много талената и било је невероватно тешко пробити се међу најбоље, сећа се наш саговорник.
Такмичарска каријера џудисте Љубише Јовића, кога су у клубу и на стручањи знали под надимком Дедин, трајала је од 1968. до 1980. године. Но победе га нису заобишле ни после: 1998. постаје вицешампион међу ветеранима Југославије а 2000. бива ветерански првак државе.
– У низу успеха, међу најдражима су ми сениорске шампионске титуле првака Србије освајане у више наврата, док посебан пијетет гајим ка борбама са великанима џудо спорта. Рецимо, драга ми је победа над Драганом Косићем који је био трећи у Европи. Анегдотску меч био је са Чајом Васиљевићем са којим сам након свих пет минута борбе на партеру изборио нерешен резултатат. Прилази ми тренер Вукашин и каже „Дедин, честитам јер си херој!“. Питам се какав херој када сам ремизирао, а он додаје: „Па ти си извукао нерешено са најбољим европским партерашом!“, прича Љубиша наглашавајући да је то било и време међусобне подршке и великог дружења на Стадиону малих спортова са пожаревачким рукометашима попут Зурета, Попа, Лисовског, Дачића, Боре Мечке, Ниџе Димитријевића….
У тренерске воде Јовић прелази 1980. године и тај сегмент се рађа у Костолцу, а четири године касније постаје први тренер у пожаревачком матичном Џудо клубу „Млади радник“. Како нам је искрено рекао, џаба успеси, медаље и заслуге: за тренера су потребна школа и даља усавршавања, што је Љубиша у циљу наставка спортске каријере обавио.
-Тренерску лиценцу поседујем и даље, али сам овај посао препустио млађима. Стицај околности био је такав да је данас тренер у Џудо клубу мој син Милан. Но, на прво место стављам такмичаре и био бих грешан ако их не бих поменуо и похвалио. То је читава плејада џудиста, тако да ми неће замерити ако поменем само нека имена. Незаобилазна је Ивана Вељић, јуниорска првакиња Европе, сениорка првакиња Балкана, државе… Такође, Боривоје Арнаутовић, од млађих ту су Андрија Алексић, Милица Јовић, Димитрије Антић, Милош Јовић… То је велики низ имена која из дан у дан остварује успехе.
Љубиша Јовић је деценијама сањао салу за вежбање у коју ће да уђе и изађе а да при томе не мора да диже струњаче. Речју, џудо клуб свој на своме.
-То се остварило када смо добили простор у Спортском центру који испуњава све критеријуме за озбиљно и квалитетно бављење овим спортом. Резултат су успеси које постижу првествено младе генерације џудиста о чему говоре медаље и рангирања, а у минулих 15 година није било случаја да неко не буде проглашен за најбољег спортисту у свом узрасту.
Током читаве каријере наш саговорник има подршку од супруге Мирјане, која се није бавила џудом али је мужа често бодрила са трибина. У браку му је подарила кћер Љубицу, која је пошавши очевим стопама била шамион државе, као и синове Милана који је био и остао у овом спорту, као и Аранђела, кога ова грана није повукла у своје окриље.
– Ја и данас, након пола века са поштовањем улазим у Клуб. То је основ да ми спортски педагози, не само „произведемо“ доносиоце врхунских резултата, већ да сутрадан са партера изађе врхунски човек, бавио се или не активно спортом. Е,то је права победа, закључује Љубиша Јовић.
Влада Винкић
