Tоком 75 година трајања, Реч народа је био сведок многих важних догађаја, хроничар стотине сусрете и разговора са интересантним личностима.. .У новембру 1972. године, сарадник у то време, а касније и директор и главни и одговорни уредник листа Богдан Живановић, уочи државног празника, 29. новембра – Дана Републике сазнао је да у Пожаревцу живи сестра народног хероја, бомбаша Бошка Бухе који је погинуо 1943, у близини села Јабука, на путу из Пљеваља за Пријепоље. Заједно са њим страдао је и командир бригадне болнице Богдан Радан. Бошко Буха, дечак – ратник био је један од најмлађих ратника, симбол борбе и страдања младих у народноослободилачкој борби о чему је снимљено и више ратних филмова . У тренутку погибије имао је само 17 година. За читаоце Реч народа, у броју од 27. новембра 1972. године, Иванка Буха је оживела сећања на свог брата Бошка.
У демодираном, некомфорном стану у Улици Чеде Васовића 2 у Пожаревцу живи Иванка Буха, рођена сестра народног хероја Бошка Бухе. Запослена је као радница у Месној индустрији Пожаревац. Многи њени суграђани и не знају да можда свакодневно на градским улицама срећу сестру најмлађег и најславијег бомбаша Народно-ослободилачке борбе. То је био повод да са њом разговарамо о Бошку.
„Бошко је био најстарије дете наших родитеља Радета и Катице. Родио се 1926. године у Градини, у Славонији. Због несношљивог усташког терора, део породице Буха био је принуђен да се пред разбуктавање народног устанка исели и дође у Велико Село код Лознице. Букнуо је рат и Бошко се међу првима јавио да помаже партизанима. Иванка се присећа да је тих дана друговао са Савом Сирогојним, партизаном. Кад је Мачвански партизански одред кренуо у бој, шеснаестогодишњи омладинац ступио је у одред. Касније је пребачен у Ужички партизански одред који је дејстовао у саставу Четвртог батаљона прослављене Друге пролетерске бригаде. Од тада, родитељи, браћа и сестре ретко су и са закашњењем добијали вести о свом љубимцу.
„Чак нисмо чули ни када је погинуо, са болом у души. Тражили смо га последњих дана рата преко другова бораца и тако сазнали да је погинуо 27. септембра 1943, прича Иванка.
Бошко Буха пао је храбро као што се и борио, углавном са бомбама у руци. Погинуо је на Јабуци, код Пљеваља…
У читанкама за основце учи се о овом неустрашивом борцу. О најмлађе бомбашу славне Народно-ослободилашке борбе у Зборнику народних хероја пише да се прославио у борбама на Чајничу, Козари, Купресу, Јајцу, Ливну…
Из тих ратних дана записана је и епизода везана за заседање Првог конгреса Антифашистичке Југославије. Бошко је на њему био делегат Друге пролетерске. Он је изашао за говорницу, а како је био мали растом (на оца, каже Иванка, једва се иза ње видео, на прсте се пропињао да би га чули док говори. Почео је „…Другови, ја ћу вам сада причати како ми идемо на бункере,,,“. Када је завршио, пришао му је врховни командант друг Тито и лично му честитао на храбрости и изведеним акцијама његовог бомбашког одељења.
Родитељи народног хероја остали су да живе у Градини. Иако су стари, није им тешко. У обављању сеоских пољопривредних радова помажу им ђаци основне школе, грађани…Често их посећују преживели борци, Бошкови ратни другови. Неки од њих посете и Иванку.
Она живи у Пожаревцу већ седам година. Једно време се потуцала без крова над главом. Претпрошле године решено је, како тако, њено стамбено питање. Иванка је поносна на свог брата. Њен син стално понавља да би желео да покаже храброст „као ујак“.
И наш град има разлога да буде поносан што је указао гостопримство рођеној херојевој сестри. Има разлога и да више учини за њу, поштујући успомене на Бошка.
Б. Живановић