Није мали број Пожаревљана који на помен надимка Кеза одмах помисле на кошарку. Занимљиво је да овог човека који је читав живот даривао искључиво теренима и кошевима града под Чачалицом, мало ко зна под правим именом Зоран Стојановић, а међу којима су и људи који га знају деценијама. Сусрет са Стојановићем импресионирао нас је у смислу да небројено сегмената кошаркашких активности чува од заборава у уредно исписаним свескама и дневницима рада, пожутелим фотосима, новинским исечцима. Када смо уз дозволу завирили у белешке, открили смо да је Кеза током активног бављења кошарком постигао највише кошева у историји овог спорта у Пожаревцу: преко 6000 поена, одигравши више од 300 утакмица.
– Наравно, било је много бољих играча од мене, али се они нису посветили пожаревачкој кошарци, већ су отишли даље. Рецимо, Иван Гаговић, па Иван Стефановић који је отишао у „Хемофарм“ и играо Куп Радивоја Кораћа као и данашњи тренер првог тима КК „Пожаревац“ Влашковић. Не смеју се заборавити врхунски играчи који би можда имали бољи скор, али су по четири-пет година били ван Пожаревца на студијама. То су спортисти и сјајни стрелци попут данас почившег доктора Зорана Гаговића, затим архитекте Бобана Миљковића, Мирољуба Милића… Но, моја срећа са бројем постигнутих кошева лежала је у томе да сам ванредно студирао и играо без прекида, искрен је Стојановић истичући да је спадао у генерације које је од 1984. године обухватило увођење „тројке“, што је такође допринело његовом рекорду.
ЧУДЕСНИ СТАДИОН МАЛИХ СПОРТОВА
Рођен у Пожаревцу 1960. године са родитељима Милорадом и Слободанком део детињства уз брата Горана Зоран проводи ван родног града. Како је отац био службеник ПТТ-а и годинама радио у Дубравици, Александровцу и Малом Црнићу, тако се селила и породица Стојановић, а Зоран мењао средину и школу.
– Живот је диктирао да место боравка нисам могао да бирам, али сам могао да одаберем хоби који је био и остао мој живот. Генерално, спорт сам заволео уз оца који је волео одбојку, развијао ју је у местима где је службовао а остало је забележено да је у Александровцу сам исплео и поставио одбојкашку мрежу, сазнајемо од Зорана Стојановића Кезе, који наставља:
– И када су многи помислили да ћу се посветити одбојци, кошаркаши Југославије постају светски прваци у Љубљани, а ја се једноставно препуштам овом спорту. Све се поклопило са нашим досељењем у Пожаревац 1971.године и мојим одласцима на Стадион малих спортова, преко пута школе Доситеј Обрадовић коју сам похађао. Стадион је био чудо! Жаргонски: забавник здравог живота за свакога од 7 до 77 година, јер су се на њему све те генерације бавиле малим фудбалом, рукометом, одбојком, кошарком… Ја сам себе одмах видео на кошаркашком терену кога су красили бетонски стубови са постављеним кош таблама.
Како вели Стојановић, алфа и омега кошарке у Пожаревцу био је Светислав Беља Гњатић, а потезе је „упијао“ од старијих играча.
-Ја сам гледао и посебно се дивио Миши Баби, годинама не знајући да му је име Мирољуб Милић, а званично сам за „Млади радник“ заиграо релативно касно, у својој 16. години, прича Кеза који је током каријере често позиван да настави у клубовима вишег ранга, али му је пожаревачки терен остао у срцу.
„МЛАДИ РАДНИК“, „ПОЖАРЕВАЦ“, „ПО БАСКЕТ“
– У кошарци сам 47 година. Играчку каријеру сам окончао 1991.године када улазим у тренерске воде „Младог радника“ који после мења име у КК „Пожаревац“. Релативо рано сам напустио игру а како су долазили млади и талентовани играчи, било ми је жао да остану без тренера и почео да радим са њима. Тада је могло је да се ради на основу искуства, али убрзо завршавам тренерску школу и стичем звање оперативног кошаркашког тренера, говори Стојановић кога су његови тренери Бобан Миљковић и Никола Маринковић инспирисали да се и сам посвети овом спортском сегменту.
У Кошаркашком клубу „Пожаревац“ остаје до 2002. године када са колегом и саиграчем Златком Глишићем Глишом долази на идеју да оснује Клуб „По Баскет“, који бива регистрован наредне године. „По Баскет“ је члан Лиге млађих категорији Централне Србије, прошле године био је првак на нивоу регионалне лиге Централне Србије а су ту и бројни успеси остварени за протеке две деценије.
– Данас сам председник и тренер клуба, радим са млађим категоријама и себе сам пронашао изводећи их на спортски пут. Одговорније је радити са младима јер их треба увести у кошарку, и пратити његов напредак. Међу играчима који су ту потекли је и Илија Ђоковић који је после играо у ФМП-у, био репрезентативац Србије а тренутно је у Румунији. У оквиру Клуба раде две селекције пионира и кадетска селекција девојчица а сарађујемо са кадетима Кошаркашког клуба „Пожаревац“, сазнајемо од саговорника.
Зоранова највећа подршка је супруга Славица која је дуго играла рукомет код Радета Сандића. Сродне душе брзо су нашле заједничке тачке, склопили брак а није био редак случај када је Славица бодрила мужа са трибина.
-Поносан сам и на чињеницу да ми је подарила кћер Милицу и сина Младена. Милица није повукла на тату и маму али је Младен пошао мојим стопама. Водио сам га од малена на тренинге, заволео је кошарку и данас брани боје „Младости“ из Смедеревске Паланке у Другој лиги Србије. Искрено: бољи је и комплетнији играч од мене, истиче Зоран Стојановић.
На питање како види просперитет кошарке међу младима који су све више заокупљени технологијама које асоцијализацију, Кеза каже:
– Чаробни штапић не постоји, али је битна организација времена. Тачно је да су млади окупирани мобилним телефонима, друштвеним мрежама, игрицама… Ипак, за све се може наћи време. И ја сам као играч имао времена да одем у биоскоп, изађем са друштвом, учим, одем на рођендан, прочитам књигу и посветим се кошарци. И касније, када сам се запослио, држао сам се чињенице да ако се нешто запостави, тешко је то надокнадити. Данас, ако си уместо једног за рачунаром провео пет сати, четри сата си украо од других активности. Једини лек је апел старијих и самосвест о расподелити времена. Као и свака друга активност и спорт тражи одрицање, али пружа физичку активност, здравствену подршку и духовну обнову. Речју: ако на терену победиш себе-победићеш и друге, а такви резултати одражавају се на све што нас прати у животу јер прогресивно овим путем постајемо и победници у учењу, на послу, у друштву, љубави… Постајемо бољи људи, закључује Зоран Стојановић Кеза.
Влада Винкић
