Алекса Аранђеловић је матурант друштвено – језичког смера у Пожаревачкој гимназији. Током школовања истакао се изузетним школским успехом и креативним радом у области књижевности. Учествовао је на Републичком такмичењу из енглеског језика и на међународним књижевним конкурсима у Словенији и Босни и Херцеговини.
Активан је члан Секције за креативно писање и истиче да му је писање хоби. Надахњују га читање и шетње. И таман кад очекујете да ће себе представити богатим описом добијете следеће: „Нисам вешт у ситуацијама када је потребно да говорим о себи, то је вероватно прва ствар коју бих рекао када би требало да себе представим некоме ко ме не познаје. Много је лакше оставити другоме да да свој суд. Не волим себе да представљам на начин на који сам себе видим јер је свачији суд другачији и самим тим бих можда особу коју упознајем довео до неког погрешног закључка и самим тим је на крају разочарао“.
„Једном у неколико година заблиста таленат који надилази генерацијски подразумевана очекивања професора. Заблиста, и благо и ненаметљиво очекује да се усмери, прихватајући сваку сугестију као драгоцену. У првом разреду гимназије, на првој писменој вежби (коју задајем управо како бих открила таленте за писање), Алекса се издвојио стилом и интелектом, идејама и приступом теми. Радећи са њим и у редовној настави (прве две године као предметни професор) и на секцији Креативног писања (друге две године), могла сам да уживам гледајући како се под мојим утицајем његов таленат развија и расте, и како добијам равноправног саговорника када су књижевне теме у питању. Иако средњошколац, заслужио је да причу насталу на Креативном писању објави у „Браничеву“, књижевном часопису који је ове године проглашен најбољим у Србији. Учешћем у Међународном и међугенерацијском пројекту „Различитост нас богати“ (Словенија) показао је отвореност и према темама које су веома битне за простор и време у којем живимо.
Алекса би могао да студира било шта јер је његов таленат праћен и природном интелигенцијом. Оно што на крају морам са жаљењем да констатујем, јесте да је одабрао факултет који ће му донети матерјалну стабилност, што је разумљиво, али себи ћу дозволити да прогнозирам: да ће се свакако, током живота, остварити као писац“.
Биљана Миловановић Живак,
професор Српске књижевности и језика са општом књижевношћу
Има широка интересовања за ствари које су потпуно различите природе. Интересују га рачунарство и информатика, српски језик и књижевност (књижевност углавном), уметности (ликовна и музичка) и историја. „Осим информатике која сама по себи има неку ноту мистериозности и магичности, остали предмети се махом један на други надовезују; књижевну, ликовну и музичку уметност не могу проучавати без добро потковане историјске приче, док исторју не могу да замислим да посматрам на други начин осим кроз уметност и људе“ наглашава Алекса.
О школовању у Пожаревачкој гимназији каже: „Хвала јој на томе што сам у њој упознао људе који су ме из корена променили и због којих сам схватио шта заправо волим да радим“.
„Месец, Суматра… Алексина мандала… The dreamer… Онај који сања. Сањач, али не спавач… Како описати Алексу? Verde que te quiero verde. Алекса осећа и монизам и дуализам и плурализам. Алекса разуме и тражи. Сањач? Трагач? Загонетач? Одгонетач? Приповедач? Певач? Verde que te quiero verde. Не знам одговор. Како именовати, речима рећи, оног што снове речима оваплоти? Да му се одужим кратком причом или хаику песмом? Пробаћу хаику:
Алекса сања
Сновима свемир твори
Бум! И… тишина.
Verde que te quiero verde. Можда да вам испричам шта се десило када су Црњански, Остинова, Лорка, Толкин и Алекса сели заједно на плаву гарнитуру на првом спрату наше школе? Па, сви су били безбрижни, лаки и нежни и помислили како су гордост и предрасуда само разонода згубидана и да се ништа не подразумева, да се мењамо као и времена око нас… Сетили се да су сви део исте приче иако се чини да је баш његово или њено време оно најтеже и најважније… Да смо људска бића и да сањамо о лепом и самим тим дајемо свету јер му дарујемо свој сан, своју суштину. Verde que te quiero verde. Не знам. Написах хаику о Алекси, испричах ангедоту о Алекси и то је то. Још један сањач? Због којег сам привилегована. Verde que te quiero verde“.
Весна Милић, професор књижевности и српског језика
Планира да упише Факултет организационих наука. На крају нам открива своје снове о будућности. „Највише бих волео да могу да се повучем у малену колибу на некој висоравни у Шкотској и истражујем, читам и учим о стварима које ме интересују. Такође, не бих желео да се задржим у оквирима учења онога што је неко други већ открио, већ бих волео нешто да урадим и сам“.
Живкица Ђорђевић, педагог