Наш суграђанин Предраг Пауновић је музички уредник у Центру за културу Пожаревац, где уз основну обавезу обавља одговоран посао у оквиру два велика пројекта: главни је организатор и продуцент „Виминацијум феста“ и координатор Симфонијског оркестра „Гвардиа“. Но, највећи број љубитеља музике Пеђу зна као врсног саксофонисту, пијанисту, хармоникаша, џезера, аранжера, педагога… Речју, мултиинструменталисту који је својим наступима улепшао на стотине значајних програма не само своје матичне куће, већ и далеко шире. Но, кренимо редом.
Предраг је рођен у Пожаревцу на Светог Саву 1979. године и детињство провео на Лучичком путу у породици која се никада није бавила музиком. Отац полицајац и мајка трговац приметили су синовљев таленат, тако да је често на поклон добијао фрулу, гитару, усну хармонику, мелодику, металофон… За разлику од вршњака, његови поклони нису чамили у углу собе, већ су ширили дивне звуке познатих мелодија.
– То је приметио и наставник хармонике Предраг Бранковић који је био купац у продавници коју су држали моји родитељи. Како сам умеће редовно исказивао на часовима музичког, наставник Бранковић је наговорио моје родитеље да упишем музичку школу „Стеван Мокрањац“, сећа се наш саговорник.
Иначе, Пауновић је похађао Основну школу „Десанка Максимовић“, што му је остало у трајном сећању. Ево због чега:
– Мој учитељ био је Милутин Мића Аврамовић. За разлику од многих данашњих учитеља он нам је у правом смислу речи – предавао музичко. Певали смо партизанске као и дечије песме које је интерпретирао Миња Субота. Учитељ Мића је сваког часа узимао хармонику, свирао и певао са нама. И сада док ово говорим, ухвати ме нека језа, јер мислим да су чари музике којом делује на људе код мене деловали баш тада и опчинили ме за читав живот. У то време сам „загризао“ музичку удицу која ме и данас вуче на таласима ове јединствене уметности, са сетом прича Пауновић.
По окончној Нижој, Предраг у класи наставника Бранковића, уписује Средњу музичку школу и то два одсека: Теоретски и Инструментални:
– Хармонику сам учио у класама Босиљке Јанкех и Мирослава Јанкеха, а клавир ми је на Теоретском одсеку предавала чувена Бојана Дунђерски из Београда, којој дугујем овај тон који сада производим на клавиру. Уследио је Ниш где сам студирао и дипломирао аранжирање, а потом прелазим на музичку педагогију у Крагујевцу. Имао сам 23 године када сам отишао у Беч да студирам клавир на џез одсеку конзерваторијума „Густав Махлер“, у класи Алеxандра Фелдрила.
По повратку наш саговорик улази у воде педагогије у пожаревачкој Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ и то као наставник хармонике док 2012. године прелази у Центар за културу као музиколог и оснивач и шеф Народног оркестра који је касније функционисао под именом “Notta Serbika”.
ПРЕСУДНА 2017. ГОДИНА
Једна од пресудних година у твом стваралаштву је 2017.
– Тако је. На позив Рендија Хунтера професора џез саксофона са Емори универзитета у Атланти тада сам отишао у Америку и дао мастер из традиционалне џез музике и то на саксофону који сам почео да свирам у 30. години. То је био мој омиљени инструмент из тинејџерских дана и неоставрен сан. Увек сам волео џез и сматрам га најлепшим и најкомпликованијим стилом који је утицао на бројне музичке правце.
Када је о наградама реч, нашег саговорника су заобилазиле, но, када је о педагошким реч – њих је са различитих такмичења -на десетине. Ипак…
– Највећа награда је да су мој труд, знање и музичко умеће награђивали и уважавали људи ван Пожаревца. О томе говоди и сарадња са личностима као што су Горан Бреговић, Предраг Цуне Гојковић, Здравко Чолић, Здравко Шотра, Драган Бјелогрлић, Олег Кирењев Београдски диксиленд оркестар… каже Пауновић.
Чињенице говоре како је Предраг Пауновић у области џеза у Позаревцу сигурно успео.У граду под Чачалицом тренутно је синоним за ову врсту музике и више пута је својим суграђанима поверење узвратио бесплатним целовецерњим џез концертима, посебно у оквиру летњег програма „Под сјајем звезда“. Мултиинструменталност нашег саговорника ставља и у најтраженије музичаре у Београду, и тренутно наступа са неколико афирмисаних бендова у којима интерпретира комерцијалну музику.
МУЗИЧКИ АТЕЉЕ „МАЕСТРО“
Недавно си оформио сопствени музички атеље више него симболичног имена „Маестро“ и у њему дневно проведеш највећи део дана.
– То је простор који сам направио за мене и моје личне потребе, а велику подршку пружа ми супруга Данијела, професорка солфеђа. Имамо двојицу синова, и трудим се да их не оптерећујем великом пасијом према музици. Из тих разлога сам осмислио „Маестро“ и опремио га свим мојим инструментима: клавиром, саксофоном, хармоником, бузукијем, клавијатурама, микрофонима, студијском опремом…како бих када сви утону у сан или уче – несметано стварао.
У претходном периоду Пауновић је у више наврата организовао бесплатне музичке радионице, а када је проглашена изолација због короне, увидео је прилику да помогне младим музичарима.
– Ово је специфична музичка подршка. Наиме, путем нета обавестио сам заинтересоване како им могу помоћи док су код куће. Почели су масовно да се јављају деца, родитељи, одрасли људи, музичари који желе да сазнају нешто ново. Све што се не може добити кроз класичну наставу као и тајне музичког заната ја презентујем кроз видео клипове, а дневно урадим по тридесет и више… То су познате мелодије на клавиру, народна кола на хармоници, џез и блуз на саксофону, расписујем ноте или шаљем видео по потреби, вели Предраг коме су се у почетку јављани суграђани, а док радимо овај интервју, ту су заинтерсовани из читаве Србије па и иностранства.
– Увидео сам да ћу после ове ситуације морати да наставим са атељеом и званично га отворим, јер желим да пренесем знање које сам стицао годинама. За разлику од других, ја немам проблем са тим, а највећа професионална награда је када ми је јаве ученици задовољни квалитетом и брзином савладане музичке проблематике.
За крај, можемо ли сазнати рецепт који те на овако диван начин води кроз живот?
– Са музиком и уз музику живот је лепши и дужи. Доктори јесу лекари људског тела, али су уметници а поготову музичари, лекари људске душе, закључује Предраг Пауновић.
Влада Винкић