Када је о пожаревачкој карате сцени реч, свакако да је један од синонима за овај спорт име Зорана Вићића. Четири деценије упорног рада, године успеха како на локалној тако и глобалној сцени, од чега је прва половина била везана за активан такмичарски сегмент, а друга за тренерске активности.
Зоран је рођен у Пожаревцу породици просветних радника Владимира и Зорице, обоје учитеља док је Основу школу ,,Брана Пауновић“ похађао у Рашанцу, месту у коме су службовали његови родитељи. Пресељењем породице Вићић у Пожаревац, Зоран похађа Гимназију „Јован Шербановић“ после чега се одлучује се за студије права. Сада већ далеке 1986. године запошљава се у Филијали Пенијско инвалидског осигурања у Пожаревцу, а данас је координатор исплатне службе и има струковно звање мастера Економских студија Београд.
Наравно, сусрет са уваженим спортистом и тренером везујемо за његове почетке.
– Имајући у виду Вашу заинтересованост за спорт и борилачке вештине у детињству, одакле везаност управо за карате?
– Некада давно у „Илустрованој политици“ штампани су текстови о каратеу, што ме је одмах привукло. Пријављујем се и почињем да тренирам овај спорт, а мој први тренер Милош Диклић је већ после пар тренинга запазио интересовање и труд, те убрзо постајем његов „љубимац“. Са друге стране, у самом Клубу Диклић је био мој дугогодишњи узор у свему што сам као каратиста радио и постизао.
Уочи Ваше тренерске каријере, били сте успешни и на такмичарској сцени.
– Трудио сам се, кроз осмех одговара наш саговорник. – У праву сте: такмичио сам се од 1974. до 1990. године и у том периоду био шест пута финалиста регионалних првенстава, освајач медаља са републичких првенстава и турнира, надметао сам се у регионалној, републичкој али и Првој савезној лиги тадашње Социјалистичке федеративне републике Југославије.
Који су Ваши први велики изазови у каратеу?
– Неизоставно, то су мечеви са Милетом Матићем, Миодрагом Живадиновићем, покојним Бошком Стојановићем и Андром Иљашковићем, одговара наш саговорник.- Поменути сусрети били су увек нешто посебно, баш као што сте рекли – прави, велики и незаборавни изазови – мечеви од којим сам, као што је то случај у сваком спорту, неке добијао а неке губио.
Свакако да постоје тренуци у Вашој каријери који се не заборављају.
– То је време када сам се такмичио у Првој савезној лиги СФРЈ у генерцији спортиста који су много значили како у домаћем тако и у европском каратеу. Погрешио бих ако не искористим прилику да поменем имена као што су Зека Божовић, Душан Дачић, Синиша Сараволац, Вјекослав Шафранић, Елвир Феризовић, Зденко Протуђер. Поменути спортисти и њихова имена и данас много значе у свету каратеа, и част ми је што сам био у истој лиги са њима.
Да ли је Пожаревац једини град у коме сте се такмичили и учили друге каратеу?
– У већој земљи, било је и већих могућности, тако да Пожаревац није једини у коме сам се трудио да оставим спортски траг. Наиме, био сам такмичар и капитен у „Младом раднику“, али сам се надметао и у Војвођанској лиги бранећи боје „Сирмијума“ из Сремске Митровице као и у Првој савезној лиги СФРЈ када сам био у екипи за „Мораве“ из Велике Плане, одговара Вићић. – Када је о тренерском ангажовању реч, у „Младом раднику“ сам од 1980., а ову функцију обављао сам и у Карате клубу „Слога“ из Петровца на Млави. Ту је и моје именовање за саветника у Карате клубу „Студент“ у Бору, али и функција председника Тренерске комисије Карате Савеза Источне Србије.
Тренерски рад са млађим категоријама
Прелазећи на сегмент разговора везан за тренерско ангажовање, значајно је поменути да је Зоран Вићић био најбољи тренер за 1992. и 2015. годину, али и најбољи тренер млађих категорија за 1995. и 1997. годину града Пожаревца и Браничевског округа, о чему потврђују званична признања која красе његову радну собу. Вићић је био и тренер младе репрезентације Србије и Црне Горе, а у време док је био један од тренара репрезентације, постигнути резултати говоре да је била најуспешнија на Балканком првенству.
– Као тренер данас највећим делом радим са млађим категоријама. Наравно, увелико сарађујем са тренерима широм региона а у „Младом раднику“ са мојим некадашњим такмичарима који ми несебично помажу у раду.
– Како протиче један Ваш дан?
– После јутарњих обавеза, од 7.30 до 15,30, сам на редовном послу у пожаревачкој Филијали Пензијско инвалидског осигурања. Потом мало одмора код куће и припрема стратегије за тренинг или такмичење, одговара Зоран. – Од 19,00 до 21,00 сат тренинзи четири пута недељно, викендом такмичења и тако скоро 40 година. Ипак, то је ритам који дуго траје, па сам навикнут на њега.
Претпостављам да тога не би било да не постоји подршка породице?
– У праву сте! Да није њихове подршке и разумевања, свакако је да би све било другачије. Током мог досадашњег бављења каратеом, највећу потпору имао сам у супрузи Драгици, а ту су и кћер Јелена која је на докторским студијама у Америци и син Милан, тренутно на мастер студијама у Београду, речју, мој највећи успех.
За крај разговора и сусрета, пренео бих читаоцима мото који Вас све ове деценије води напред…
– Није један, већ два. Први је „Ти иди својим путем а свет нек` прича шта хоће“ а други „Није знање знање знати, већ је знање знање другом дати“!
Влада Винкић