Један од најквалитетнијих и најаутентичнијих извођача и стваралаца влашке музике Слободан Дане Лекић оставио је снажан печат у историјату духовног наслеђа, не само Хомоља, већ читаве Србијe и простора Балкана. Музички критичари и публика су једнодушни у мишљењу да је реч о једном од највећих посвећеника и задужбинара влашког мелоса, који је три деценије неуморно прикупљао и стварао песме за будуће генерације.
Слободан Лекић се памти као први певач влашких песама на радију још од давне 1966. године и који је на носачима звука бележио изворне, духовне и компоноване песме од почетка 1970. године. Пуне три деценије је неуморно истрајавао у том послу и сачувао од заборава на стотине влашких песама, по чему је непревазиђен у области ове врсте музике.
-Годинама је одлазио по најзабаченијим селима и салашима, не само Источне Србије. Сматрао је да је његов задатак и мисија да то народно благо које је генерацијама преношено са колена на колено, сачува од заборава, каже Слободанова супруга Душица.
НАГРАДА НА ПРВИМ ХОМОЉСКИМ МОТИВИМА
Слободан Лекић је по много чему био први и јединствен. Божији дар који је поседовао давао је магичност његовим интерпретацијама још од првог наступа у емисији „Село весело” Јована Алексића давне 1966. године на Првом програму Радио Београда. Његово певање је изазвало велико интересовање, јер до тада нико није на радију певао влашке песме, па је Јован Алексић одлучио да га често позива. То није промакло славном фрулашу Вељи Кокорићу, који је упознао Слободана са Тихомиром Пауновићем, а овај га пријавио на аудицију за прве Хомољске мотиве 1968. године. Наступио је са изворном влашком песмом „Мариника” где је освојио специјалну награду „Вечерњих новости” и добио златан сат, који је љубоморно чувао током читаве каријере. Тада је већ свима било јасно да је крај Пека пронађен певачки бисер, који ће временом постати драгуљ влашког народног стваралаштва.
Две године касније, почетком 1970. године, за ПГП РТБ је снимио прву сингл плочу са влашким песмама: „Ам воит о фата диала” (Волео сам цуру плаву), „Мошу ку борба корента” (Стари деда, брада седа), „Фрунза верде миар ускат” (Сува јабука, зелен лист) и „Миндра миа оки виекс”(Лепотице моја, са зеленим очима). Ово музичко издање младог Лекића побудило је велику пажњу код љубитеља народне музике, иако због језичке баријере многи нису разумели речи.
После Слободана Лекића, са влашким песмама су естрадну каријеру почели да граде и други певачи као што су Станиша Пауновић, Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић, Светлана Арсић, Славица Микшић, Живкица Лазаревић…који су, истини за вољу, већу славу и популарност касније стекли интерпретацијама српских народних песама. Слободан Лекић је, као и његов комшија Станиша Пауновић, током читаве каријере остао веран влашком мелосу.
ОПИСМЕНИО ВЛАШКИ МЕЛОС
Прва сингл плоча млађаног Лекића са влашким песмама била је пријатно естрадно освежење, али Тихомир Пауновић и одговорни у ПГП РТБ су проценили да вансеријски таленат Слободана Лекића може до звезданих висина, али не са влашким песмама. Једноставно, због језичке баријере то није било могуће, па су га убедили да следећу сингл плочу објави са српским песмама. За ово музичко издање ангажовали су се композитори Драгослав Живановић Троша и Тихомир Пауновић који су му написали песме „Ја богатство немам” и „Ти си туђа жена сад”. Уз музичку пратњу ансамбла Тихомира Пауновића, ова сингл плоча остварила је очекивани тираж и веома леп пријем код публике, али Слободан Лекић није био задовољан, јер је сматрао да има певача који боље од њега певају српске песме. Одлучио је да саопшти Тихомиру Пауновићу да жели да снима само влашке песме.
Временом се показало колико је донео праву одлуку јер је у периоду од 1970. до 2000. године на носачима звука забележио на стотине врхунских композиција објављених на двадесетак сингл и ЛП плоча, аудио и видео касета и нешто мање компакт дискова.
Слободан Лекић је компоновао и писао текстове, али је снимао и песме других аутора као што су Тихомир Пауновић, Драгослав Живановић Троша, Драгиша Павловић Ракобарац…Један од њих је и кантаутор др Саша Дражиловић, који је имао срећу да од њега учи певачки занат, да са њим сарађује и да временом изгради пријатељски однос. Саша му је написао песме „Лепотица са кућом на углу” и „На Пауновим салашу”.
-Слободан Лекић, кога смо из милоште звали Дане, је вансеријски таленат и легенда влашке музике. Он је направио квантни скок у популарности и лепоти влашке музике. Можемо са пуним правом рећи да је један од најзаслужнијих личности у очувању културе, традиције и говора Влаха. Он је описменио влашки мелос и својим стваралаштвом и интерпретацијама показао како треба неговати и чувати културно наслеђе, каже др Саша Дражиловић.
ПЕСМЕ ЗА СВА ВРЕМЕНА
Тешко је у низу успешних изворних мелодија побројати оне које је својим врхунским интерпретацијама афирмисао. Незаборавним извођењем је учинио да постану народно благо и трајна вредност народне музике. У његовим песмама доминантне теме су животна стварност. Певао је о љубави, завичају, селу, планини, родитељима и свему шта нас окружује. Народ је у свакој песми препознавао искреност и уживао у врхунским интерпретацијама. Поменућемо неке од песама које су постале антологијске: „Где је мајка да је видим?”, „Колико сам девојака обукао”, „Твоја су уста моја”, „Горе у малом винограду”, „Чудим ти се драга”, „Жена ме је клела”, „Брате, брате”, „Хајде да пијемо”, „Моја стаза нема име”, „Крчма на пољани”, „Балада о чежњи”, „Реци мајко Марији”, „Воденичарка”, „Моје село” и „Народе, народе”, песму познате румунске ауторке Марије Танасе. Лепо је певао и духовне песме, посебно је волео песму „Код цркве испод ораха”.
Иако је објавио безброј плоча, касета, видео касета и ЦД-а, није се појављивао на радију и телевизији, онолико колико је заслуживао и није волео да говори о себи. Сматрао је да је све што треба да каже рекао песмом и да ће будуће генерације најбоље оценити њихову вредност.
Од прве плоче објављене 1970. године са песмама „Волео сам цуру плаву” и „Сува јабука, зелен лист” па све до 2000. Године, када је објавио последњи ЦД са песмама „Моје село” и „Тамо горе на малом брегу”, градио је естрадну каријеру корак по корак и временом постао некрунисани краљ влашке песме. После две деценије од Слободанове смрти, његове песме се певају и слушају исто, ако не и више него у време настанка.
Поред влашких, лепо је певао и српске народне песме, тако да је наступао са бројним познатим оркестрима као што су: Велизар Матушић, Слободан Божиновић, Миша Мијатовић, Томица Миљић, Драган Александрић… Певао је са највећим звездама југословенске естраде: Мирославом Илићем, Весном Змијанац, Бором Дрљачом, Вером Ивковић, Горданом Стојићевић, Изворинком Милошевић…
СКРОМНОСТ ЈЕ БИЛА ЊЕГОВА ВРЛИНА
Слободан Дане Лекић је рођен 27. октобра 1945. године, у познатој столарској породици у Мустапићу код Кучева. Отац је из претходних бракова имао четворо деце па је Слободан растао са две полусестре Даницом и Надом и два полубрата Драгишом и Десимиром. Као најмлађе и једино дете мајке Варадинке, сви су му посвећивали велику пажњу па је често истицао да је имао безбрижно детињство. Пре него је професионално почео да пева, радио је са оцем Томом у столарској радионици и помагао у сеоским радовима у пољопривреди, а једно време био је и поштар у оближњем Раброву.
После наступа у емисији „Село весел“ и награде на првим „Хомољским мотивима”, а посебно после снимања прве плоче, његова популарност је муњевито расла. Без обзира на све, остао је скроман и тих и тој популарности није придавао значај, иако је знао да на естради скромност није врлина. Са потписником ових редова је неколико пута разговарао о томе, последњи пут у једном музичком комисиону у Пожаревцу. Тада већ нарушеног здравља, смиреним и тихим гласом кратко је испричао:
-На естради нема правила и свако бира пут и начин како да оствари успех. Није моје да саветујем и судим, али аутори и извођачи народне музике треба да се труде да негују изворност и традицију, да певају и снимају песме које имају упориште у народу. Нека се музика модернизује и нека се трага за новим изразима, али се не смеју заборавити корени и њени задужбинари. Ја сам увек говорио да сам вечито захвалан чувеном фрулашу из комшилука Вељи Кокорићу, који ме је упознао са легендарним Тихомиром Пауновићем, тада продуцентом ПГП РТБ, задуженим за проналажење младих талената. Тихомир ми је омогућио снимање прве плоче, а да њега и Веље није било, ко зна да ли бих се професионално бавио музиком. Ови млађи брзо забораве своје почетке и ретко се саћају оних који су им помогли, а треба да знају да ништа од нас није почело нити се са нама завршава, рекао је тада Слободан.
Имао је много планова, али због изненадне болести није стигао све да реализује. Преминуо је 16. јула 2001. године, у Пожаревцу, у 56. години. Продукција грамофонских плоча РТБ, за коју је највише снимао, објавила му је 2000. године компилацијски ЦД са највећим хитовима. После његове смрти објављено је још неколико компилацијских издања, али оно што је важније, његове песме су и данас присутне у народу.
У част ове легенде, од 2015. године у његовом родном Мутапићу одржава се фестивал музичког стваралаштва „Дани Слободана Лекића”, који негује успомене на славног мештанина и његово музичко стваралаштво. Због пандемије у последње две године манифестације није било, али се сви надају да ће се наставити када се живот нормализује.
Од четворо Слободанове деце нико се није одлучио да се озбиљније бави музиком и крене очевим стопама. Иако су кћи Марија и син Саша наследили таленат за музику, после завршене ниже музичке школе, одустали су од даљег усавршавања.
-Имали смо сестра и ја очеву подршку али нисмо имали довољно љубави према тој врсти музике, каже Саша и додаје. -Обоје смо завршили нижу музичку школу, али смо врло брзо схватили да треба много да се вежба и жртвује и да таленат није довољан да би се постигло нешто више. Расли смо крај оца који је био велики професионалац и који је до последњег дана био посвећећен музици. Ми нисмо имали толико страсти и нисмо били спремни за толика одрицања.
ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ
