У време када се читав свет, а са њим и Србија, боре са епидемијом изазваном коронавирусом, Пожаревљани се с пијететом сећају доктора Јана Калете, лекара пожаревачке болнице, стручњака за плућне болести, који се током читавог свог радног века борио са једном другом епидемијом, туберкулозом. Разговор са овим чувеним стручњаком родом из Прага, који је једно време био и представник 24 земље Медитерана и Средњег Истока у Светској здравственој организацији, недељник “Реч народа“ објавио је 16. јануара 1976. године.
Из наше средине отишао је као већ познат, зрео стручњак. Доктор медицине, специјалиста за туберкулозу и плућне болести из Улице Чеде Васовића и пожаревачке болнице, Јан Калета обрео се најпре на Новом Београду и београдском Институту за туберкулозу. Отишао је преко потребан да својим знањем и искуством користи друштвеној заједници, а одатле, захваљујући знању и реномеу, винуо се у још веће висине…
Случајно смо га недавно пронашли у Београду где је са породицом проводио новогодишње празнике.
– Сада сам у Александрији представник Светске здравствене организације за регију Медитерана и Средњег Истока, која обухвата 24 земље. Све су то земље у развоју без обзира да ли су богате или сиромашне. За моје искуство, а и за искуство које ћу ставити на располагање нашој земљи у оквиру здравствене делатности, то много значи. Мој је задатак да обиђем по шест-седам земаља годишње, да организујем све оно што би могло да користи у борби против туберкулозе и плућних болести, да организујем школовање кадрова и пружање помоћи од стране Светске здравствене организације… Најчешће се ради о земљама у развоју које се још увек боре са сиромаштвом, са неписменошћу и незнањем. Светска здравствена организација дејствује свакодневно али пружа и материјалну помоћ, помоћ у опреми, школовању кадрова, што је један од основних видова помоћи, она интервенише и у случајевима несрећа. Језгро помоћи, међутим, је у изради краткорочних и дугорочних пројеката за решавање кључних здравствених проблема као што су маларија, велике богиње и друге заразне болести, пијаћа вода, хигијена…Имам задатак да организујем и међународне семинаре и да на њима иступам као стручњак за туберкулозу и плућне болести.
– Какво је стање тамо са аспекта наших схватања?
-Када први пут дођете у те земље доживите да не кажем шок, али не много пријатан утисак. С једне стране имате гро сиромашних, а с друге велико богатство… Нехигијена и сиромаштво, а здравствена служба на много нижем и примитивнијем нивоу за наша схватања. Шта рећи, рецимо, када у Етиопији на 70.000 људи имате само једног лекара?! Код нас један диспанзер за туберкулозу обухвата у просеку 50.000 становника, а тамо милион и по! Под таквим условима стратегија и тактика борбе против тубркулозе сасвим су другачије…
Доктор Јан Калета рођен је у Прагу 1921. године где је завршио медицину и одмах после рата, када је дошло до размене кадрова, определио се за Југославију. Када је дошла Резолуција Информбироа, узео је наше држављанство. У Пожаревац је, из познатог санаторијума Кнез Село дошао 1971. године.
-У Пожаревац ме је довео др Брана Радовановић, тадашњи управник болнице. Уз његову свесрдну помоћ и подршку ја сам могао у тој средини да остварујем своје медицинске амбиције. Он ми је био руководилац али и учитељ који је знао да ми покаже путоказ, да ми покаже којим путем да идем у сопственом стручном развоју и остваривању задатака у области здравствене службе. За своје успехе њему много дугујем…
-Шта вам је било најтеже, а шта најлепше у Пожаревцу?
-Ја нез нам да ли ми је ишта било тешко у Пожаревцу. Свуда сам добијао подршку од људи, са свима сам веома добро сарађивао, свуда сам наилазио на изразе симпатије и пријатељства. Помоћ сам добијао и од извршних органа Општине и друштвено-политичких организација. Зато смо могли и да постигнемо добре резултате. Ви на пример знате да смо у Пожаревцу имали прву флуорографију у Србији, да смо радили на научним истраживањима у сарадњи са Институтом за туберкулозу Србије, неколико са професорима Грујићем и Љубисављевићем. Та научна истраживања била су прва те врсте у нашој земљи. То је управо оно најлепше што носим као успомену, јер то је период у коме сам био најпродуктивнији . То знање и то искуство које сам из ове средине понео, определили су одговорне факторе у овој земљи да ме делегирају у Светску здравствене организацију. А зато што сматрам да сам у Пожаревцу провео најлепши период свог живота, осећам се правим Пожаревљанином, без обзира где се налазим.
-Да ли се интересујете за Пожаревац и са те дистанце?
-Па, сигурно, иако је то било тешко из Пакистана где сам раније био и сада из Александрије, која је нешто ближа. Моја функција упуђује ме на комуницирање на нивоу државних органа земаља у оквиру региона у коме радим, долазим и у додир са нашим стручњацима, помажем им колико могу, чак и предлажем наше људе за специфичне задатке, краткорочне или дугорочне, у тим земљама…
–Шта мислите да би здравствена служба у Пожаревцу и овом крају требало да предузме како би развој здравства био бржи?
-Ја мислим, да колико год смо развијенији у односу на земље у којима сада радим, има много ствари које као искуство из тих земаља можемо да користимо. Оно о чему не водимо довољно рачуна то је планирање и издвајање средстава за ову област. Таква улагања се веома брзо исплате. Има и искустава која, не само Пожаревац већ и читава наша земља, могу да користе, на пример у борби против туберкулозе. У стратегији прилаза овим проблемима, планирања и извршавања задатака у области борбе против туберкулозе, мислим да много могу да користе и препоруке Светске здравствене организације … Но, то су и стручна питања. Кад се после две године вратим у земљ, биће и више прилика да о томе разговарамо.
– Може ли Пожаревац да рачуна на вашу помоћ?
-Тај град ми је прирастао за срце, па ћу и убудуће користити сваку прилику да учиним све оно што му може користити. Пренесите свима изразе мојих најискренијих симпатија. Посебно ми поздравите колеге из болнице…
П. Радовановић