Истргнуто из дневника сећања Предрага Радовановића, доајена новинарства Браничевског округа

(II  део)

Пиједестал новинарског рада – Миливоје Живановић

Проводећи недељно зимско преподне у стану Предрага Радовановића, новинара недељника „Реч народа“ у пензији, у разговору заједнички констатујемо да  се некада спорије радило него данас, али је такав био и темпо живота, темпо дешавања и целокуно окружење. Својеврсно, листање усменог дневника враћа нас у шездесете године чија је друга половина у политичком животу почела да доноси турбуленције у земљи. Рецимо, Београд је имао своју „студентску 68“, а Пожаревац –  „Пожаревачки случај“.

 „НЕКА ПОБЕДИ ЈАЧИ“

        – Свакако да је један од разговора који заувек остаје у сећању онај са Латинком Перовић. Реч је о тексту који је у „Речи народа“ објављен чак на три стране, а тема је била чувени „Пожаревачки случај“ који је 1968. превазишао оквире локалног. Нечији интереси су се поларизовали у односу двојице политичара: Бранка Ивошевића и Јанка Стојановића и њихових следбеника. То је за мене био изузетан подухават не само због теме већ и разговора са тадашњом секретарком Савеза комуниста Србије и једном од најутицајнијих жена у земљи, али и условима за рад. Интервју сам радио у згради ЦК на Новом Београду, а захвљајући Влади Неоричићу, директору Радио Београда добио сам техничку екипу која тада, најсавременијом опремом снима интервју, сећа се наш саговорник.

         Са Радовановићем је из Пожаревца пошао Паја Томић-Џамба, доцније дописник „Експрес политике“, који је за потребе новина начинио фотографије, док је циљ интервјуа био да се са највишег места пружи одговор: „Ко је у Пожаревцу у праву „Бранковци“ или „Јанковци?“, наравно, у политичком смислу.

        – Латинка и ја смо седели у њеном кабинету, док су техничари Радио Београда и Паја били у другој просторији. После разговора и повратка у Пожаревац,  преслушавајући дуго снимак, одговор Латинке Перовић је могао да се сажме у неколико речи: „Нека победи јачи“. Чињеница је да смо ми новинари имали принцип да не будемо највијачки опредељени за једну или другу солуцију, већ да читаоцима пружимо егзактне информације, сва дешавања, па и ово сагледавали смо из свих углова и тако презентовали јавности, а читаоци су сами могли  да  доносе закључке. После објављеног текста нико није могао да ме осуди, ни „Бранковци“ ни „Јанковци“, а победио је јачи – Бранко. Ипак, то је било у једном тренутку, да би касније победу извојевао Јанко. Стицај околности је био такав да су доцнији политички ставови Перовићке и њеног колеге Марка Никезића у држави оцењени као превише либерални и 1972. године Јосип Броз ју је сменио са функције из страха од њених уверења, а тако је прошао и Никезић. Ето, победио је јачи.

ИНТЕЛЕКТУАЛНО ЧУДО ЗА ГЛЕДАЊЕ

         Имајући у виду да је редакција „Речи народа“ била релативно мала, а пратили су се догађаји из свих сфера живота, новинар је морао добро да се припреми не би ли, примера ради, са спортског терена отишао директно на књижевну промоцију или интервју са управником болнице?

      – Припадам малобројној генерацији послератних новинара која је у жаргону знана као „интелектуално чудо за гледање“. То је пристекло из анегдоте новинара и поете Милета Милошевића, који је, долазећи у једно село за собом повукао сијасет мештана гледајући где он то иде, шта тражи, са киме и о чему „интелектуално“ разговара… Касније нам је, препричавајући, додао да се у том тренутку осетио као интелектуално чудо за гледање. Ми смо тада били универзалне незналице, а припремали се како смо знали и умели: редовно смо се информисали, истраживали у библиотеци, архиви, међу старим новинским насловима, распитивали… Страшно је обрукати се у сопственој струци, и на првом месту је било не улазити неук у разговор са личношћу из одређене струке, објашњава Предраг Радовановић.

      Осврћући се на ову тему, говори о интервјуима са Миљаном Миљанићем и Рајком Митићем. Пут разговора са Миљанићем ишао је необавезним током како би се из тога изродило управо оно што је Радовановић замислио. Чак је цитирао и новински чланак у коме Миљан наводи како је мајци наручивао да му шаље у Мадрид домаће сарме, чима га је „отворио“ ушавши у озбиљне теме и у најстручније детаље овог спорта. Са друге стране, Митић се, стицајем околности, уз врхунски фудбал бавио и – новинарством, тако да овде сарме нису помогле, али је интервју, како смо сазнали, био веома успешан и читан.

 ДАР И ЗА ЦРТАЊЕ

        – Никодије Сретеновић, други уредник „Речи народа“ (први је био Воја Живковић) пође фијакером у Баре и повезе и мене јер сам имао задатак у Касидолу. Договор је био да ко први заврши, чека. Ја са уваженим виноградаром у селу направим лепу репортажу, а како није било фото апарата, имајући дар за цртање, у новинарском блоку, нацртам његов портрет. Завршим и кренем на место сусрета. У једном тренутку, на сред прашњавог пута крене такав пљусак да нисам знао шта ме је снашло: у тенис патикама, не знам шта ћу. Само ми је пало на памет да ставим цртеж испод одеће на груди. Не зна се да ли је дан или ноћ. Изгубих путем патике, а када сам видео сијалицу железничке станице Баре-Касидол, окуражим се, па наставим ка Пожаревцу. Киша је стала, ја на мосту крај Братинца идем мокар и чујем копита и шкрипу фијакера. Спас. Никодије ме покупи, и каже: „Кући, скидај све са себе и окупај се врелом водом да се не разболиш!“ А ја, не да се нисам разболео – нисам ни кинуо.  И што је најлепше, цртеж је остао читав и објављен уз репортажу у „Реч народа“, уз смех нам прича Прежа Радовановић.  

 „ПОЛИТИЧКА НЕПОДОБНОСТ“ ЧУВЕНОГ УМЕТНИКА

       Интервјуисане су бројне значајне личности. Ипак, једна се сврстала на пиједестал новинарског рада Предрага Радовановића.

       – Био је то Миливоје Живановић. Несумљиво. Највећу почаст доживео сам као новинар почетник, када сам са делегацијом Пожаревца био на тридесет петој годишњици Живановићевог уметничког рада. Општина му је даривала „Препородову“ клуб гарнитуру, а ја сам на сточић поставио карикатуру колеге из Редакције „Речи народа“ Драгутина Симића Симкета на којој су били велики Миливоје и велики Милош где Миливоје упире прстом, а испод њега Милош Обреновић такође упире прстом баш као на споменику, сећа се са осмехом Прежа.

        Стицај околности био је такав да Миливоје Живановић у време Другог светског рата није желео да глуми окупатору, већ је „побегао“ у родни Пожаревац, скривајући се од четничких јединица које су имале задатак да га због непослуштости ликвидирају. На жалост, после рата почеле су да круже приче „злог духа пожаревачке чаршије“ које су изокренуле смисао Живановићевог отпора окупатору, а Миливоје је чак постао и политички  неподобан.

       – Могу ти рећи да сам ја миц по миц враћао Миливоја Пожаревцу. Ја сам писао, а сваки текст њега је враћао родном месту. Нескормно је рећи, али он је мене толико заволео да ме је често и приватно слао у Немањину улицу код мајке Лепосаве и сестре Мице да пренесем неку поруку. А када дође у Пожаревац, заједно смо ишли у ту старинску патосану кућу које се сећам по томе што је била толико ниска да је Миливоје морао да сагиње главу кад улази, прича Радовановић.

ПИСМО ЗА СЛОБУ

          Наш саговорник је у читавом свом радном веку био новинар, уредник, главни уредник или директор „Речи народа“. На питање: како је сарађивао са колегама, одговорио је:  

        – Ми смо могли да се посвађамо, чак и озбиљно, због којекаквих глупости, а око личних односа, да ли је неко пијан заспао у кафани, где је био и шта радио–то никада! Ја сам имао изузетан однос са колегом Миливојем Мићом Илићем. То је било идеално пријатељство. Он је био врло осетљива, али и невероватно толерантна личност и са њим си могао да се посвађаш једино најгрубље га вређајући. Сада када се окренем, прошло је много времена, било је ту много људи, много анегдота. Не за један новински чланак већ за читаву књигу. Такав је био наш новинарски живот, вели Радовановић који понешто и није успео у професији да оствари.

           –Интервју са некадашњим председником СР Југославије Слободаном Милошевићем. Приликом једног од наших сусрета рекао сам му: „Слобо, молићу те да своју новинарску каријеру завршим једним лепим разговором са тобом који не би одисао политиком већ сећањима и свакодневицом“. Одговорио је: „Бре, Прежо, кад ти хоћеш“. Све што се доцније десило, онемогућило је да овај разговор урадим, али сам Слободана, приликом његовог боравка у притвору у Хагу, писмом подсетио на обећање и замолио када се врати и дође у Пожаревац, тај интервју направимо. На жалост, то се није остварило, а сећање је остало трајно забележено у књизи Хаџи Драгана Антића „Писма за Слобу“ у којој је моје писмо објављено у целини.

           Пред крај разговора Предраг Радовановић наглашава да је Новинска кућа „Реч народа“ била интелектуално и новинарски, информативни гигант овог дела Србије. Не случајно: у свом окриљу, својевремено уз новине имала је радио станицу, телевизијско дописништво, дописиништво Радио Београда чак и сопствену штампарију.

         – Данас су остале само новине, што је за оне који су успели да наставе нит новинске писане речи, одупру се изазовима и негују традицију дугу седамдесет пет година не само успех, већ нешто много више и узвишеније. Локално окружење мора да схвати да је очување „Речи народа“ заправо очување историје Пожаревца и шире околине. Све што се од 1945. године до данас дешавало, све је забележено у овим новинама. и када нешто затреба, довољно је отворити годишњаке и у њима наћи белешке о разним догађајима. Оно што није забележено – као да се није ни догодило.

Влада Винкић