Да би се свестрано сагледао проблем сиромаштва и да би заједница могла да га решава на адекватан начин, осим економско – материјалних и социјалних узрока стручњаци треба да се позабаве и психолошким аспектима и последицама ове појаве, каже, између осталог у разговору за „Реч народа“ Оливера Хајровић, специјалиста медицинске психологије.
Како психологија као наука дефинише појам индивидуалног доживљаја сиромаштва?
-Када кажемо „сиромаштво“ сви имамо донекле сличну, али ипак различиту представу о томе шта је то сиромаштво, који су његови узроци и последице и сходно томе и на који начин се може решавати питање сиромаштва. Заједничко представама сиромаштва које имамо је обично наглашавање димензије материјалних примања, односно обично сиромашним сматрамо људе који имају ниска примања или их немају уопште. С друге стране, новији и бројнији концепти под сиромаштвом не подразумевају само ниска материјална примања, већ сматрају да сиромаштво подразумева и неједнак приступ правима и ресурсима у друштву, а ово се одређење углавном користи и у психолошким разматрањима сиромаштва.
На који начин психологија посматра феномен сиромаштва?
– Материјална оскудица је повезана са низом психолошких збивања при чему ова повезаност није једнозначна и универзална, већ је стално посредована карактеристикама личности. Тако се на пример, материјално сиромаштво не посматра као само по себи патогено, већ као један од ризичних фактора који у интеракцији са индивидуалним доживљајем сиромаштва и другим карактеристикама личности појединца повећава вероватноћу јављања психолошких проблема. Иако то наизглед звучи невероватно, материјална оскудица у животима неких људи може бити и фактор психолошке добробити. Углавном су у питању људи који су, упркос материјалном сиромаштву, успели да себе сачувају од осећања резигнације, самосажаљења и окривљавања других и који су успели да у свом вредносном систему очувају приоритет људских потреба за повезивањем и давањем.
Код неких људи постоји раскорак између стварног нивоа материјалне оскудице с једне и индивидуалног, субјективног доживљаја сиромаштва, са друге стране. Такође, постоје и специфични вредносни системи у којима су материјална добра више или мање битна. Постоје људи код којих материјална добра представљају врхунску или једну од врхунских вредности, док код других, материјално није толико важно, а врхунске вредности почивају у области образовања, уметности, религије, породичних или пријатељских односа или припадају неким другим сферама. Од субјективног доживљаја сиромаштва и од места које материјална добра заузимају у вредносном систему појединца, умногоме зависи начин његовог психолошког реаговања у ситуацијама материјалне оскудице.
Разлике се у приличној мери губе у ситуацијама апсолутног сиромаштва, односно у стању када не постоје основни услови за одржање физичке егзистенције – онда када особа нема кров над главом, довољно хране или неопходних средстава за лечење.
Да ли материјално сиромаштво може да доведе до социјалне искључености ?
-Живот у сиромаштву ствара ризик и од социјалног искључивања и од друштвене патологије. У ствари, шире дефиниције сиромаштва углавном изједначују сиромаштво са социјалном искљученошћу која се схвата као процес којим се појединци и групе издвајају из економског, политичког, културног и других система неопходних за интеграцију у друштвене токове. Сиромашни бивају мање или више искључени из образовног процеса, запошљавања, тржишних токова, саобраћајница, културних дешавања, услуга које пружају различите институције здравствене и социјалне заштите. Управо је субјективни доживљај сиромаштва, као и позиција коју материјална добра имају у вредносној хијерархији појединца, фактор који значајно посредује између сиромаштва и социјалне искључености.
Које су могуће психолошке последице сиромаштва и социјалне искључености?
-Психолошке последице сиромаштва често се испољавају као губитак достојанства и самопоуздања, депресивност, осећање немоћи, губитак поверења у људе и институције што може водити повлачењу из заједнице и социјалној изолацији. Многи људи који су изгубили посао једноставно престају да се интересују за јавна збивања, културне догађаје и повлаче се у кућну изолацију и рутину свакодневних активности одржавања домаћинства. Како их губитак посла доводи у положај економске зависности од других, то може утицати на погоршање њиховог положаја у породици. Понекад укућани почињу да се према овим особама односе без поштовања и са прекором што не доприносе кућном буџету, а онда то додатно утиче на губитак самопоштовања, пораст нерасположења и осећаја кривице, а потом и на пад мотивације за одржање социјалних односа и укључивање у друштвене токове.
Бројне студије које су се бавиле истраживањем психолошких последица социјалне искључености указале су на постојање широког спектра негативних емоција као што су туга, разочарање, завист. Људи који су социјално искључени чешће су уплашени и имају снижен осећај смислености постојања и наде да ће се им будућност бити боља. Губитак осећања припадности који је честа последица социјалне искључености човека води у пасивност, тугу и напетост, стање фрустрације и беса.
Корона и губитак посла
–Панедмијски процеси посебно су тешки код сиромашних и незапослених, јер осим што реално погоршавају њихову животну позицију, они укидају и наду за решење проблема које они нису успели да реше ни пре пандемије: материјалну оскудицу, доживљај неадекватности, инфериорности и стигматизованости, социјалну изолованост, несигурност и неизвесност у погледу будућности. У оваквој ситуацији, не долази само до наглог пада већ неквалитетног живота, већ долази и до промене доживљаја смисла и сврхе живота што код неких особа креира ризик за фаталне исходе у виду суицида или хомицида.
Постоји ли веза између сиромаштва и душевних болести и може ли узроковати анксиозност и депресију?
Материјална оскудица је обично повезана са низом патогених психолошких збивања. Сиромаштво је један од ризичних фактора који у интеракцији са карактеристикама личности и заједнице којој она припада повећава ризик од јављања душевних болести. Бројне студије које су се бавиле истраживањем психолошких последица сиромаштва указале су на постојање широког спектра негативних емоција као што су туга, разочарење, завист, напетост. Људи који су материјално сиромашни чешће су нерасположени и уплашени и имају снижен осећај смислености постојања и наде да ће им будућност бити боља. Нагомиланост тешких осећања у дужем временском периоду ствара велики ризик за појаву анксиозности и депресије, а овај ризик се умањује уколико особа има здраву породицу која својом подршком може да компензује стресогеност неповољних животних догађаја.
Међутим, у ситуацији када попусте одбрамбени системи личности и развије се душевна болест, врло често долази и до социјалног искључења. Понекад је тај процес нагао и брз, а у другим случајевима је постепен. Код неких душевно оболелих ради се само о тренутном, а код других о трајном стању социјалне искључености. Има душевно оболелих код којих стање искључености наступа као последица субјективног искључивања као што се то обично дешава код депресивних који немају довољно енергије за комуникацију или код анксиозних који су уплашени од других људи.
Рађа ли сиромаштво и љутњу и огорченост ?
– Материјално сиромаштво покреће низ психолошких процеса и негативних емоција како код оних који су сиромашни тако и код оних који немају такво искуство. Сиромаштво рађа стрепњу, а уколико стрепња потраје, она лако може да прерасте у љутњу и бес. Љутња је одговор човека који се осећа уплашено, понижено и одбачено, неадекватно и инфериорно. Ова се љутња може усмерити према држави, друштву, институцијама, другим људима који се оптужују за проблем сиромаштва или пак према самом себи у виду осећања кривице, самопрекоревања, аутодеструктивог поступања. Неки људи верују да је сиромаштво резултат неправедног друштвеног система на коме почива сва одговорност за грађане, што ствара неповерење и може изродити љутњу, аверзију и непоштовање установа, инситуција, читавог поретка. Други се љуте и прекоревају сиромашне. Они верују да ма како систем функционише, одговорност за сиромаштво почива на сиромашнима, односно да они нису довољно одговорни и вредни и да не улажу довољн труда како би изашли из ситуације у којој се налазе.
Може ли сиромаштво да води у крађу, криминал, друштвено штетно понашање?
-Неке особе су психолошки предиспониране да развију поремећај понашања уколико се појаве довољно иритирајући услови. Ради се о особама које имају развијену утилитаристичку вредносну оријентацију, мањак критичности и одговорности, ниску фрустрациону толеранцију и склоност да агресивним поступањем растерећују стресна осећања.
Доживљај себе као економски депривиране особе за сваког човека је без сумње, стресогено искуство. Стрес делује иритабилно на човека, а фрустрациона енергија се не може кумулирати бесконачно. Материјално сиромашни себе врло често доживљавају као неадекватне, инфериорне, одбачене од других. Уколико имају ниску фрустрациону толеранцију и склоност ка агресивном поступању, врло је могуће да ће реаговати насиљем или неким другим обликом друштвене патологије. Ризику од развоја поремећаја понашања погодује и околност да се код ових особа често јавља позитивно вредновање криминала као легитимног у поретку ствари који се доживљава као неправедан. Они не пропуштају да своје дело упореде са активностима других који су незаконито стекли материјалне добробити, а прошли некажњено.
Д. Деурић
