Иако је Живослав Милошевић Роки имао вокалне могућности и све друге предуслове за већу популарност, светла естрадне сцене нису га завела у толикој мери да напусти сигуран посао у просвети, где је цео радни век предавао музичко васпитање у ОШ “Миша Живановић” у Средњеву и Макцу.
За четири деценије музичког деловања снимио је две плоче, четири касете и исто толико дискова са песмама са којима је остварио завидну популарност и репутацију на естрадној сцени. Изванредне вокалне могућности, изузетан осећај за музику и контакт са публиком својствен малобројнима, због чега је био веома цењен у естрадном свету, нису били довољни да се потпуно посвети музици. Иако је уз све то имао подршку Новице Урошевића и Радета Стокића са којима се дружио и који су му писали песме, а самим тим имао широм отворена врата у дискографској кући „Дискос”.
Све то није било довољно да превагне и да напусти сигуран посао у просвети, јер му је рад са децом причињавао више задовољства и опчинио га више од светла естрадне позорнице. Пуне четири деценије су то најбоље осећали његови ученици који су га обожавали, јер се његов педагошки рад у многоме разликовао од устаљених шаблона. Можда баш зато, његови ученици су на разним такмичењима освајали многа признања и после основне школе наставили да се музички образују. Колеге су увек имали разумевања за његове тезге, снимања и многобројне наступе, јер је његово музичко образовање и педагошки рад био поштован од свих. Ево шта нам је својевремено о томе овај омиљени наставник рекао:
-За сваког просветног радника је најважније да деца заволе предмет који предаје и да их превише не замара. Посебно предмет музичког образовања треба да омогући деци да се кроз игру заинтересују и заволе музику и резултати неће изостати. Мени су, између осталог, замерали што сам био сувише благ и са децом неговао другарски однос. На крају године кажем деци: “Ево вам дневник и нека свако упише оцену коју заслужује”. Ја напустим учионицу и када се вратим изненадим се колико су поштени. Нама, који смо одрасли тешко би се тако нешто догодило, причао је Роки.
Роки је свирао хармонику и клавир, али одлуку да се бави певањем донео је после такмичења певача аматера „Први глас Југославије”, на којем се пријавио по наговору колега 1969. године. Такмичење је одржано у Смедеревској Паланци, а све вокалне солисте и инструменталисте је пратио славни Миодраг Тодоровић Крњевац са својим ансамблом. Поред очигледне треме освојио је друго место, а речи подршке славног Крњевца су му дале додатну снагу да се усавршава и да не запоставља естрадну делатност. Због његових изузетних вокалних могућности, широког музичког образовања и богатог репертоара многи оркестри су га позивали да са њима наступа. Певао је са оркестрима Селета Камијевца, Томислава Томе Стокића, Велибора Стојановића, Жице Марковића, али највише је наступао са Мирославом Стефановићем Росом који му је компоновао песме за прву сингл плочу са песмама „Шта би мала дала?” и „Шест ме је дана волела” и Мишом Стојићевићем који му је компоновао, аранжирао и у свом студију „Дик Тон” снимио највише песама. Многе су постале веома слушане и његови ученици и колеге су били поносни на његов успех.
ГОРЊОМАЛКА ГРАДИШТАНКА
Годишње распусте је користио да што више наступа, како би обезбедио додатне приходе за завршетак изградње куће и снимао нове песме за ЦД и касете. Неке песме је сам компоновао, за већину писао текстове, а како је био добар пријатељ са Радетом Стокићем и Новицом Урошевићем добио је на поклон песме од њих. На првом ЦД- у који је објавио „Дискос” Новица Урошевић му је написао песму „Не могу да мрзим”, а Раде Стокић „Жене и кафане” и песму „Богиња” која је била веома слушана и коју је на наступима посебно волео да пева.
Његова популарност је расла, колико због добрих песама и врхунске интерпретације, још више због познатих аутора. Поред ових, веома су биле слушане песме „Последњи амор” Жике Милосављевића и „Урнебес”, „Педесете” и “Туђе гледам, своје недам” које је су његово кантауторско дело.
Успевао је накако да усклади обавезе на послу и естради, а онда је добио песму „Градиштанка”, славног Властимира Павловића Царевца. Како је ова песма дошла до Рокија и како је све ове године сачувана од заборава, а нико је пре тога није забележио на носачима звука испричао нам је својевремено за новине „Сабор” Живослав Милошевић Роки:
-Песму сам добио од мог учитеља и великог човека Томислава Томе Стокића, некада чувеног хармоникаша, који је и сам свирао са Царевцем. Са њим је свирао и мој деда Чеда Милошевић, који је умро млад, али је Томи у аманет оставио ову песму. Да ње није било ко зна да ли бих и даље снимао касете и ЦД.
Како је ова песма настала забележио је хроничар и новинар Жарко Живановић и то објавио у монографији Властимира Павловића Царевца „Од злата гудало”: “Причало се да је у градиштанској Горњој мали Царевац имао симпатије према тадашњој горњомалској лепотици Види Карамарковић. Њој је Царевац посветио „Видино коло”, а њеној мајци Дари „Дарино коло”.
У нешто измењеној верзији ову песму је успешно изводио и на носачима звука забележио Живослав Милошевић Роки.
Било како било, Роки је после објављивања на диску и гостовања на радио и ТВ станицама постао веома тражен и на наступима за извођење ове песме добијао салве аплауза, а млађа публика је заволела ову Царевчеву помало заборављену песму.
ДВЕ НАГРАДЕ
Пре објаве диска са песмом „Градиштанка” Живослав Милошевић Роки је ову песму пријавио на конкурсу за такмичење на фестивалу народне музике “Млава пева 97”. На истом фестивалу Раде Бикињац се такмичио са песмом „Хомољски соко”, за коју је текст написао Роки. Раде Бикињац је освојио прву награду публике и “Златни сабор”, док је Живослав Милошевић Роки за извођење песме „Градиштанка” освојио трећу награду публике и „Бронзани Сабор”. Тако је Роки на првом појављивању на неком фестивалу освојио две награде, као извођач и као аутор текста. За добре познаваоце музичких збивања то није било изненађење, јер је Жика Милошевић, познатији као Роки, до тада већ скоро три деценије важио за врхунског интерпретатора народне музике у овом делу Србије.
Пет месеци након фестивалског наступа у продаји се нашао диск са песмом „Градиштанка” и још десетак врхунских композиција, као што су „Ноћна птица”, „Шаљивџија”, „Туђа земљо, туђино” и многе друге.
Гени
Живослав Милошевић је рођен 12. јула 1950. године у Макцу, где је завршио основну школу „Славко Николић Корчагин”, која је касније преименована у “Миша Живановић”. Учитељску школу је завршио у Пожаревцу, а касније и Вишу педагошку и цео радни век службовао у школи у којој је научио да чита и пише. Музичке гене је наследио од деде Чеде Милошевића, који је свирао прим и контрабас и који је наступао са славним Царевцем, али није оставио већи музички траг јер је умро млад. Музичко васпитање и љубав према музици Живослав Милошевић је предано преносио својим ученицима пуне четири деценије, све до пензионисања 2015. године.
Годину дана касније, са колегама је кренуо на годишњи одмор у Грчку. Све време путовања је певао и радовао се што ће после толико година напорног рада моћи да ужива у морским чарима. На планирану дестинацију су стигли 19. септембра 2016. године, а после преспаване ноћи устао је рано и први стигао на плажу. Вероватно је недовољно загрејан ушао је у хладну воду и нестао! Брзо су га извукли на обалу, али помоћи му није било. Пре тога није имао никаквих тегоба или бар о томе никоме није говорио. Супрузи Љиљани и сину Владану је оставио богато музичко стваралаштво, као и стотинак написаних песама и демо снимака које није стигао да забележи на носачима звука. Колегама, пријатељима и љубитељима народне музике ће остати у сећању као изванредан певач и шаљивџија који је био омиљен и добродошао у сваком друштву.
Могао је Живослав Милошевић Роки да буде славан, уз диван глас имао је богат репертоар и истанчан осећај за комуникацију са публиком, што су најбоље знали љубитељи народне музике и шефови оркестара који су га ангажовали. Уз то живео је боемски и многе ноћи провео у дружењу са Новицом Урошевићем, тада водећим композитором народне музике и тада веома утицајним у издавачкој кући „Дискос”, али није био спреман да напусти сигуран посао у просвети. Зато је снимио само две плоче, четири касете и исто толико дискова. Ево шта нам је о томе рекао у време највеће популарности његових песама.
-Рођен сам у веома сиромашној породици. Моји родитељи Ружица и Радомир су, да бих могао да наставим школовање, ишли у надницу и радили тешке физичке послове. Када сам уписао Учитељску школу у Пожаревцу, нисам имао довољно средстава да преживим, па сам морао да се сналазим. Почео сам да певам рок и забавну музику на тада популарним игранкама, а онда прешао на народњаке, где се више зарађивало и тако себи и родитељима олакшао живот. Плоче и касете нисам снимао да бих постао славан. За тако нешто требало је много више амбиција и много више новца. Када сам био у прилици, бирао сам, писао и снимао песме за које сам сматрао да ће се дуго слушати, које ће наџивети мене и ове песмичице које се данас снимају. „Градиштанку” и још неке песме је народ већ прихватио. Нека ова песма траје колико и њен творац Властимир Павловић Царевац, рекао нам је тада Роки.
Недуго затим стигао је позив од Слободана Боде Николића да „Градиштанку” и још неке композиције трајно забележи за архиву Радио Београда. Тим позивом је заокружио свој музички опус и више се није дискографски оглашавао.
ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ
