„Железнички кутић“ је простор који ће Пожаревљанин Видоје Лилић вечито памтити. Клуб који је својевремо окупљао запослене на пожаревачкој железничкој станици, био је кутак у коме се уз кафу, сок или чај, радо играо и шах а овај простор и дешавања у њему магнетном снагом привлачили су малог Видоја да сатима стоји уз неки од столова и посматра кретање црно-белих фигура. Тако је научио прве потезе, и већ као ученик првог разреда основне школе више него солидно владао овом древном игром.
Видоје је рођен октобра 1948. године у Топоници крај Беле Паланке, где је одрастао уз мајку Миру, домаћицу и оца Станислава, железничара, захваљујући чијој служби се породица Лилић после неколико година сели у Пожаревац. Највише дечачког времена проводи у Делиградској улици у којој је породица Лилић становала, где са вршњацима, уз шах, највише игра фудбал. После завршене Основне школе „Вељко Дугошевић“ и Средње економске у Пожаревцу дипломира на групи за историју и географију Више педагошке школе у Крагујевцу и 1970. године запошљава се као наставник у основној школи у Дубовцу, крај Ковина.
– Рад са ученицима у оквиру редовних предмета на почетку каријере није ми ни мало тешко падао. Наиме, нашли смо се на истој „таласној дужини“, о чему говоре висока признања која су моји ђаци остваривали на републичким такмичењима у области географије и историје, сећа се тих времена Лилић.
– Оно што ми је ишло на руку је чињеница да је у Дубовцу било доста талената за шах, што ми је пружило могућност да ујединим две љубави – просвету и спорт. Оснивам Шаховски клуб „Јединство“ који са великим успехом такмичи широм Југославије, а са својим ученицима 1976. године у Аранђеловцу постајемо победници Сеоских олимпијских игара.
Да је Лилић оставио велики траг у Банату, говори податак да Шах клуб „Јединство“ који води 1977. године добија Октобарску награду Ковина.
– У Пожаревац се враћам 1980. године. Када почињем да радим у истуреним одељењима Основне школе „Вељко Дугошевић“ у Пољани и Лучици као наставник историје и географије, али сам се у сваком тренутку трудио да уз редовне предмете децу уведем и у свет шаха, прича Видоје.
Деценија без пораза
Уз посао наставника, Лилић је обављао и дужност помоћника директора Одељења у Пољани и Школе „Краљ Александар“ у Пожаревцу, а за резултате у настави, друштвеним, културним и спортским активностима награђиван је и похваљиван како од градских, тако и републичких институција. Но, како сам каже, најдража су му признања која је добијао од својих ђака – стеченим знањем и наградама које су освајали на бројим такмичењима за које их је припремао. Наравно, ни у једном тренутку није запоставио шах. Као омладинац и сениор наступа за „Млади радник“, а важио је за играча који не може изгубити меч. У аналима Клуба забележено је да Видоје Лилић у пероду од 1983. до 1993. године, пуну деценију, није доживео ни један једини пораз. Као секретар Шаховског клуба „Млади радник“ организује бројне турнире, а као капитен предводи свој тим на многим такмичењима одакле су се играчи ретко када враћали без пехара и медаља.
Награде и признања
Видоје Лилић је као уважени наставник и сјајан спортиста током наставничке и спортске каријере освојио небројено признања и награда које је тешко на овако малом простору набројати. Посебно истиче Октобарску награду града Пожаревца 2008. године за дугогодишњи успешан рад у образовању и васпитању младих генерација, а ту су и захвалнице Републичке заједнице основног образовања за допринос у развоју основног образовања, Повеља поводом Дана просветних радника, две Плакете за успешну организацију Радничко-спортских игара Србије, Признање за спорвођење акције „Шах у школе“ , плакете Шаховског савеза Србије, док је крајем марта Скупштина Шаховског савеза Браничевског округа доделила Плакету за дугогодишњи рад са пионирим и кадетима и велики допринос популаризацији шаха…
Првог дана септембра 2013. године Лилић одлази у пензију, али наставља са радом на шаховском пољу у едукацији најмлађих. Са ученицима Школе „Краљ Александар“ осваја прво а потом и треће место на Републичком такмичењу, док је као координатор школског шаха за Браничевски округ, у свим пожаревачким школама спровео школска такмичења са којих су се најбољи пласирали за окружна и републичка. Видоје Лилић током читаве просветне и спортске каријере има велику подршку супруге Милунке, док су породично окружење употпуњавали кћер Милица и син Милош. Милица је данас на докторским студијама у Гранади, док је Милош завршио Војну академију и са породицом живи у Београду.
– Сјајан је осећај када имате подршку са више страна. Конкретно, ја сам увек имао подршку колега на послу, својих ученика, саиграча из Клуба. То вам даје снагу и вољу да истрајете у реализацији било које идеје, каже Видоје. Са друге стране, ту је породица која пружа нешто другачију потпору. Додуше, са Милицом и Милошем се путем скајпа виђам свакодневно, тако да смо, захваљујучи напретку технике, увек заједно.
Видојев дан дан почиње кафом коју испија са супругом Милунком, уз неизбежно листање дневне штампе.
– Затим одем у школу, где се сретнем са колегама, разменимо мишљења, а није редак случај да ме замоле за помоћ у вези одласка на неко такмичење, припрему приредбе или потраже неки савет. Касније се сретнем са пријатељима, а повремено одем на плац. Вечерње сате посвећујем шаху, а посебни дани су уторак, четвртак и петак када радим у школи шаха са децом.
Крајем прошле године наш саговорник започео је рад као тренер млађих категорија у Пожаревачком шах клубу, где најмлађе суграђане уводи у свет шаха. Са пажњом пратимо његов однос према деци која га ословљавају са „тренеру“ или „чика Лиле“, а кратке паузе између рада усмерене су на размену сличица за наступајуће Светско првенство у фудбалу.
– Рад са младима за мене представља велико задовољство, а дечија радост ми је највише признање и поштовање за уложени труд. Управо се припремамо за Републичко шаховско првенство за ученике основних школа у Зрењанину, а и сами сте уочили да међу нама влада сјајна атмосфера учења кроз игру.
– Деца су ми млада, а и ја са њима! Није мото, али може да прође, кроз смех закључује разговор Видоје Лилић.
Влада Винкић